14407671_1368537366507493_688398182_n

Život deteta sa dijabetesom

Svi smo već čuli za dijabetes. Bolest koja je, nažalost, i danas neizlečiva. Barem dijabetes tip 1, od kojeg obolevaju deca. Uzrok bolesti je i dalje nepoznat. Postoji mnoštvo teorija, ali nijedna ne daje zadovoljavajući odgovor. Telo iz nepoznatog razloga počinje uništavati Beta ćelije, gde pankreas prestaje proizvoditi inzulin i to je to. I dete je primorano čitav svoj život unositi inzulin veštačkim putem. Dan i noć.

Obolenje predstavlja veliki šok kako za dete tako i za roditelje, i čitavu porodicu, a samim tim i zajednicu, jer zahteva posebnu pažnju. Osnovno pravilo kod dijabetesa je, kako Enisa kaže, je da nema pravila. Kad će razina glukoze da skoči ili padne, koliko dugo će ostati stabilna, šta izaziva nagli pad ili skok …? Sve su to pitanja sa stotinu odgovora i svi su tačni i pogrešni istovremeno.

Imala sam priliku nekoliko meseci posmatrati devojčicu od osam godina koja, već skoro dve godine, živi sa dijabetesom. Ono što sam prvo primetila, kad sam je ugladala, je mali senzor koji nosi na nadlaktici. Izgleda kao beli plasticni čep zalepljen za detetovu ruku. I uređaj sličan tranzistoru koji nosi zakačen za hlačice.

-To je najnoviji uređaj za dijabetičare.-objasnila mi je devojčicina majka Enisa.

-FreeStyle Libre. Mnogo nam olakšava život! I dete više ne mora da se bode po petnaest puta na dan. Da samo znaš kako su joj prstići izgledali, dok je bila primorana da stanje šećera proverava preko krvi. Bogu hvala, pa je tome došao kraj. I hvala Gospodu što tehnologija napreduje i omogućava nam kvalitetniji život.
14409236_1368537149840848_727726529_n

I zaista je fascinantno posmatrati dete koje tako savesno vodi računa o sebi. Bez obzira što ima tu sreću da živi u državi gde joj je jedan takav aparat dostupan, to ne znači da su svi svakodnevni izazovi rešeni. Dete i dalje mora redovno da proverava stanje šećera(prelazeći uređajem preko senzora na njenoj ruci) i u skladu sa tim da podešava nivo iznulina koji mora unositi. Što se tiče hrane, može da jede sve, ali je neophodno da vodi računa koliko ugljenih hidrata unosi i, u skladu sa tim, podešava unos inzulina preko aparata. Znači, mora čitati sastav hrane na deklaraciji i vagati svoju porciju hrane pre svakog obroka.

Hoću da kažem, da je detetu život olakšan ali ne i lagan. Mnogo je teško sve to posmatrati i ostati ravnodušan. Koliko sam samo puta pomislila:“Bože, zašto? Zar dete mora ovoliku odgovornost da nosi? Zašto ne može normalno da jede kao i ostala deca? Zašto mora svu tu tehnologiju nositi na svome telu? Zašto ljudima šalješ tako velike izazove?“. Naravno, besmisleno je postavljati takva pitanja, ali na početku je to bilo jače od mene.

S’vremenom sam uvidela nešto što možda mnogi od vas neće moći razumeti. Shvatila sam da je, na neki način, dijabetes blagoslov! Zašto? Posmatrajući devojčicu iz dana u dan, shvatila sam koliko je ona zrela, jaka, sposobna, neustrašiva i odgovorna. Verujte, uopšte nisam imala osećaj da posmatram dete od samo osam godina! Za mene je ona zrelija ličnost od većine odraslih ljudi koje poznajem.

Kada joj je tek dijagnostikovana bolest, mnogo je izostajala iz škole zbog boravka u bolnici. Pri povratku u školu, pojavio se problem sa matematikom. Učitelj je, čak javno pred čtavim razredom, rekao da je ona jako loša iz tog predmeta. Dete je plačući došlo kući, te je majka nakon toga otišla kod učitelja i postavila mu jedno jako jednostavno pitanje, na koje naravno nije znao odgovor.

-Znate li vi da izračunate koliko ugljenih hidrata sadrži neka hrana i koju količinu možete uneti u svoj organizam? I srazmerno tome, da li znate koliku količinu inzulina je potrebno ubrizgati u telo?

-Naravno da ne znam!-glasio je zbunjeni učiteljev odgovor.

-E, pa, to moje dete zna da izračuna, bez moje pomoći, zato molim vas, nemojte nikada više da kažete kako ona ne zna matematiku! Osim što vaš postupak nije bio pedagoški, nije ni istina.

To je samo jedan od primera zrelosti deteta koje živi sa ovim obolenjem. Mada, nisu sva deca takva. Roditelji često prave grešku i preuzimaju čitavu odgovornost na sebe, pri tom uskraćujući detetu priliku da nauči kako o sebi da se brine, jer na kraju krajeva to je detetov život, a ne njihov. Pomoći čoveku znači pokazati mu kako sam sebi da pomogne. U ovom slučaju, naučiti dete da što manje zavisi od drugih i da se što više uzda u sebe.

-Prati svoje telo. Prati osećaj. Budi prisutna. Ne veruj nikome više nego sebi, čak ni meni! Ti si ta koja živi sa dijabetesom.-to su reči majke koja svoje dete uči da sluša sebe.

-Šta ćeš uraditi ako se nađeš u situaciji da ti šećer naglo spadne, a pored tebe nema nikoga? Ako si, recimo, na sred ulice i nemaš kod sebe sok ili bombone? Uđi u prvi kafić, restoran, prodavnicu i kaži da imaš dijabetes i da ti daju sok! Ako nema lokala, lupaj na vrata u bilo koju kuću i traži čašu soka ili nešto slatko (šećer iz soka najbrže podiže sećer, zato je to najpoželjnije unositi u takvim situacijama). Neophodno je da uneseš nešto slatko i moras naći način kako ćeš to izvesti.

Shvatate li da sa ovakvim znanjem, od deteta od osam godina, o životu može da uči više od 80% odraslih osoba. Imati stav, znati šta tačno trebaš učiniti u određenoj situaciji, pratiti svoje telo i emocije, i što je najvažnije-obuzdati ego, a da pri tome ne uđeš u strah. Zar to nije fantastično?!

—————

Jednu veče devojčica odlazi da spava. Proverava stanje šećera preko FreeStyle senzora i senzor pokazuje da je sve u redu. Međutim, ona oseća da se nešto dešava. Čeka još neko vreme i proverava još jednom stanje preko krvi, i taj uređaj, takođe, pokazuje da je šećer u redu. Međutim, ona u svome telu prepoznaje da se šećer menja i da će ubrzo da spadne. Neće da zaspe i čeka još malo, zatim ustaje i opet proverava, i naravno, šećer je nizak. Dakle, ona je registrovala da će se šećer spustiti još pre nego što se on spustio i pre nego sto su urđaji to registrovali. Tad je ustala i pokazala majci oba merenja i ponosno objasnila kako je ona ipak slušala sebe, jer i aparati nekda mogu da zakažu, iako su od neprocenjive pomoći.

Uviđate li od kolike je važnosti pratiti svoje telo? Signale koje nam šalje u obliku emocija, misli ili fizioloških reakcija? Koliko nas je u stanju pratiti sopstveno biće? A ja ovde opisujem život jednog osmogodišnjeg deteta koje je sve to savladalo? Daleko od toga da u devojčicinom životu nema izazova i stresnih situacija, kako za nju tako i za čitavu porodicu, ali svi uspešno uče pri svakom izazovu, čineći tako svoj život kvalitetnijim i boljim.

Tema dijabetesa kod dece je toliko široka da bi se o tome moglo pisati mnogo. Ovom prilikom sam htela na najjednostavniji nacin opisati koliko je neophodno da svi mi radimo na sebi. Ukoliko roditelji imaju dete sa ovim oboljenjem, pre svega, oni trebaju menjati sebe, da bi mogli svome detetu olakšati život. Svi tehnološki uređaji su i te kako korisni, ali jako je važno fokusirati se na emotivni razvoj deteta, jer sve ostalo su pomagala za kvalitetniji i lepši život.

Devojčica, čiji sam život opisala u kratkim crtama, za mene predstavlja veliku inspiraciju i motivaciju, kao i primer ogromne mudrosti i zrelosti koja se krije u svakom od nas. Ali to bogastvo, nažalost, vrlo malo ljudi ispoljava, jer ne znaju i nema ko da im pokaže kako razviti sopstveni kapacitet. Ova devojčica ima taj blagoslov što je njena majku spoznala sebe i samim tim omogućila svome detetu da spozna veličanstvenost svoga Bića.

Velika si učiteljica Emina Arslanagić.

Velika si majka Enisa Alić Arslanagić.

Neizmerno sam vam zahvalna.

Jelena

Ovde možete videti link od prve FreeStyle Libre Web stranice na našem govornom području.

http://www.mojlibre.com/

FS

7fd45f78abfd9287c50b5f39db76a23a

Iskorači i živi

Kako god pogledamo, život je avantura. Nekad je ta avantura lepa, a nekad ružna. Ali svejedno sve se menja i od nas se traži da pratimo znake na putu kojim koračamo. Iako ne znamo kuda nas taj put vodi, niti znamo šta nas sutra čeka, ipak trebamo slediti tragove, ma koliko se apsurdnim činili.

U „sigurniim uslovima“(iliti čuvenoj zoni komfora), niko ne raste, tu jednostavno stagniramo ili tonemo u beznađe. A izlazak iz sigurne zone je vrlo rizičan i težak, i to je razlog zašto se mnogi odlučuju ostati tu gde jesu, jer su previše uplašeni. I samim tim guše sopstveni razvoj.

Neću da menjam posao, ko zna šta me čeka u novoj firmi, ovde barem znam kakvi su ljudi, iako mi je muka od svih!
Neću da se odvajam od roditelja, više se isplati živeti sa njima.
Ne mogu započeti vezu sa njom, previše je komplikovana, moram mnogo da se trudim. Bolje je držati se ovih koje su mi lako dostupne.
Zašto bih raskidala sa njim, kad smo već toliko dugo zajedno, a vreme je da se udam i rađam decu, godine prolaze…

Poznato, zar ne? I onda se pitamo što smo nesrećni? A odgovor je vrlo jasan.
Zato što nismo hrabri.

Iskorači iz zone koju smatraš sigurnom. Preuzmi odgovornost za sopstveni život. Živi.

Jelena

12347653_979355205439144_4054145106407163865_n

Seksualni rob

Tekst je inspirisan rečenicom iz knjige Lečenje Šopenhauerom.
„…I svi imamo jedan cilj da se iskobeljamo iz ropstva seksa.“

Podavati se nagonima,strastima,opsesijama koje daju lažnu sliku slobode, zar to nije robovanje?
Čeznuti za seksualnim užitkom, onom fantomskom zverkom koja prodire u tvoju nutrinu verujući da će tako dopreti do tvoje duše, u bezumnoj nadi da će posle trostrukog orgazma život biti bolji… Zar to nije iluzija slobode?

Samo da on dođe i pruži mi užitak! Samo da na nekoliko sekundi osetim kako je to biti u raju! Samo da zaboravim
na svoj život!!! Da nestanem sa ove proklete planete, uzdignem se iznad bola, očaja, besmisla i barem na par sekundi da budem ono što zaista jesam. I žrtvovaću sve radi toga osećaja! Živeću samo za to! Tražiću ga kao što gladnik traži mrvicu hleba! Seks je spas!

Ionako u životu ne vidim nikakav smisao. Patnja, muke, neprekidna borba… Jedina radost je orgazam. Odlazak u raj. Vrteška u kojoj gubim pojam o vremenu i prostoru. Postojimo samo Bog i ja. Samo tad mogu da Ga vidim. Ali na kratko, toliko kratko da me hvata bes! Hoću još, jače,više, žešće!! Daj mi još orgazama, daj mi više prilika da budem kraj Boga, pobogu, zar ne vidiš koliko mi je potreban?!Histerišem na partnera izbezumljena i očajna.

Što ne traje duže?! Kad je najbolje ti prestaješ! Što mi to radiš?? Ne možeš sada stati! Nisam Ga videla! Nisam osetila raj, jebi se ti i tvoje prerano svršavanje! Kako se ne možeš kontrolisati?! Odlazi iz krevata, nastaviću sama, ionako od tebe nikakve koristi nema!

I raj se jedva nekako pojavljuje na delić sekunde. Žudno pružam ruke Bogu, presrećna i očajna u isto vreme. Tu sam, vidi me!! Uzmi me sebi! Ne vraćaj me u ovaj grozni svet, molim Te! Ali Njegovo prisustvo odjednom počinje da bledi i nestaje… Magija je tako brzo prošla i sada ležim očajna jecajući od bola. Ne!Ne!Ne! Opet si me izneverio! Nije to ono za čim tragam! Šta da učinim da ostanem u Tvojoj blizini večno? Bože, čuješ li me?!

Bog me čuje, ali ja njega ne čujem. Do mene samo dopire prepredeni glas demona koji oholo šapuće: „Treba ti bolji muškarac, onaj koji će ti pružiti nezaoboravni užitak“. I ja izbezumljena poverujem da je to glas Boga i krenem tragati za famoznim muškarcem spasiteljem. Onim koji će svojim kopljem prodreti u mene kao Sveti Đorđe u aždaju. Silovito i ubilački, baš kako i dolikuje jednom demonu. O, da! Spasiće me od muka neko ko je sjeban kao i ja, jer ćemo zajedno da se uzdignemo do našeg Tvorca…

Kakva savršena obmana uma. Kakav apsurd! Naći muškarca koji će me putem seksa dovesti do Boga i ostaviti u večnom raju… Bajke su mnogo realnije od ideje koja je krojila moj život i mutila ovo malo razuma što mi je ostalo. Princ spastelj, ali princ tame, očigledno. Bogu hvala, pa ga ne pronađoh, jer tamo gde bismo nas dvoje zaplovili, sigurno nas ne bi dočekao Sveti Petar, jer bi kapije pakla već uveliko bile otvorene i spremne za nas.

f6efa5014fe0cfcacb60f279f6f2df4aŠta me je zaustavilo od sigurnog samouništenja? Čini mi se moja molitva koja je poticala iz same srži moga bića. Molitva za spas i trunku mira. Molitva za slobodu. Ljubav. Dodir Božanskog.
Jer nijedan muškarac nije mogao pružiti ono za čim sam vapila. Nijedan orgazam nije trajao dovoljno dugo da bih se zadržala u naručju Boga. Nijedan vatreni seks nije donosio mir, baš naprotiv…

Ljudi traže različite puteve do Boga i mira. Obično tražimo nešto spolja da nas odvede gore do raja. Toliko smo fokusirani na spoljašnost da zanemarujemo ono što je u nama, duboko zakopano ali svejedno prisutno. I taj potisnuti deo vlada našim životima, dajući nam najbesmislenije ideje kako da dopremo do spasa, istovremeno nas udaljujući od željenog cilja.

Orgazam je moje sredstvo za postizanje cilja, verovala sam. A cilj je bio mir. A mir je pružao Bog. Dakle, Boga ću naći preko muškarca, jer muškarac pruža potpuni orgazam. A muškarca koji, ni manje ni više, vodi direktno do Boga, vrlo je teško naći. Zapravo nemoguće! I bes je vladao mojim bićem!!! Kako da stignem do tebe, Gospode, kad ne mogu naći savršenog ljubavnika? Da li to znači da ću večno lutati izgubljena i očajna? Predata na milost i nemolost šamarima života? Odbačena i bedna. Sama. Bez Tebe, uvek ću biti sama… Zašto si me se odrekao, Svemogući? I ti bežiš od mene?

I onda, nakon toliko muka i očaja, konačno sam spoznala istinu koja mi je čitavo vreme bila ispred nosa. Okreni se sebi. Bog je uvek sa tobom, ali ne vidis ga od od sopstvenog ludila. A put do oslobođenja i izlaska iz košmara je težak i njime moraš koračati sama… Da li si spremna? Nema posrednika. Nema muškaraca spasitelja. Nema lažnog raja. Ideš sama i postepeno se oslobađaš, istovremeno postajući bolja, hrabrija, nežnija, saosećajnija… Postaješ ljudsko biće. Humana i milostiva. Pretvaraš se u lice i naličje Boga. Pristaješ li koračati tim putem?

A kao da sam imala izbora? Ili to ili smrt. Odlučila sam se za život, ma kako neprivlačno delovao. I tada se sve počelo menjati. Čitava prizma života.

I polako počinješ shvatati da više nisi rob. Ne robuješ ničemu, naročito ne seksualnim strastima, jer svaka strast je opsesija. A opsesija dovodi do ludila. Ludilo do odvajanja od sebe. I šta na kraju postaješ? Čovek koji živi, a nije živ. Rob sistema. Jedeš, spavaš, radiš, kupuješ, jebeš, gradiš, plaćaš… Mehanički, poput robota, činiš ono što se od tebe traži, dok ti se iz dubine duše otima krik: „SPASI SE“!!! Da li ga čuješ?

Jelena

images

VOLIŠ LI SEBE?

Voleti sebe je najteže, a ujedno najpotrebnije.
Kada si najslabija, najjadnija, najgora…da li si u stanju prihvatiti sebe?
I kada osećaš tuđi prezir i bes, da li i ti podjednako proklinješ sebe, pa čak i više od drugih?
Shvataš li da voleti sebe znači zagrliti sve svoje slabosti podjednako kao i vrline? I majčinski pomilovati dete u sebi koje vrišti tražeći ljubav koju si negde usput izgubila… Jer nesavršena si, a opet tako savršena sa svim svojim manama, jer sa razlogom su ti date. Kroz nesavršenstvo postajemo savršenstvo.
I samo ako mogneš bezuslovnu ljubav pruziti sebi, moći ćeš je prižiti drugima.
Samo tad…

Jelena

50b106d2839a24347daee15f272fe2ca

KLANJAM TI SE

Klanjam Ti se, moj Svemogući.
Ponizno Tvoja, voljena.
Nudim Ti se, na pladnju.
Uzmi sve, jer Tvoja sam.
Oduvek bila i biću.

Od Tebe stvorena, u obličju ljudskom skrojena.
Po slici i prilici Njenoj.
One koju voliš silinom ljubavi koja svetove stvara.
I razara.

Uzmi naličje Njeno u ruke svoje kovačke.
Načini da raspadnem se.
I ponovo sastavim.
Jača, bolja, hrabrija.

Oživi me još jedan put.
I pokaži kako da živim život Boginje u telu ljudskom.
Udahni prah u usta moja.
Neka budem kao Ona a opet svoja.

Budi ponosan na mene.
Voli me onako kako sama još ne umem.
Bezuslovno.

I kada padam, posrćem, proklinjem i prezirem.
Voli me.
Čak i kada Te se odričem, nemoj prestajati da me voliš.
Molim Te.

Jer samo Tvoja ljubav mi daje snagu u najcrnjem mraku.
Ruka koju pružaš podiže me posle svakog pada.
I znam da voliš me jer sam Ona.
A Ti i Ona ste večnost.
Ljubav.
Spas.

Jelena )O(

10997779_613891982076580_2940095858159463709_n

NeMoć

Najviši oblik moći je svjesnost svoje nemoći, najveća snaga koju možemo dosegnuti je svjesno se prepustiti neMoći i dopustiti suze zahvalnosti da poteku.
Spusti se na koljena pred Veličanstvom Postojanja prije nego te na to natjera Viša Sila !

Enisa Alić Arslanagić

12294690_259432637723100_6080780801294577919_n

DA LI SAM ŽIV?

Laž nastaje iz straha. Strah nastaje zbog bežanja od sebe. Bežimo od sebe jer nemamo hrabrosti suočiti se sa sobom.
I šta smo mi? Ljudi roboti. Mašine koje misle da žive, ali smo mrtvi iznutra.
Kako postati živ čovek? Prvo moramo prestati lagati, pre svega sebe. Moramo prestati bežati, zastati i zaviriti u lavirint svoje ličnosti. Suočiti se sa tamom unutar nas i vratiti je tamo gde joj je mesto.
I najvažnije od svega, moramo odlučiti da želimo živeti, a ne samo preživljavati. Od te odluke sve kreće. I samo tako se razvijamo i naša svest o životu postaje jasnija.

Postavi sebi pitanje: da li sam živ?

Jelena

12795332_1574226605961283_7579266078661145041_n

Ne gasi svetlost kada je vidiš

Ljudi su toliko ogrezli u tamu, da nisu u stanju videti svetlost. Ali svetlost postoji podjedanko kao i tama, jer jedno su, iako se čini da nisu.
A šta dešava kada se pojavi tračak svetlosti među ljudima? Kada se u tami pojave ljudi koji blistaju, sjaje, šire svetlost?
Logično je da se u ljudima upale lampice, pa požele da dobiju tračak te svetlosti! Da saznaju šta treba da urade da bi i oni blistali? Kako da dođu do toga stanja blaženstva?
Međutim, često se dešava suprotna reakcija. Ljudi ne mogu podneti svetlost, pa je pokušavaju ugasiti! Iritira ih, prkosi njihovom mraku, izaziva otpor! Tera ih da se bude iz košmara, a buđenje je vrlo teško, pa je onda lakše ugasiti to što sija, da ne kvari iluziju.

On je smiren, ne histeriše, ne nervira se oko gluposti, ne plaši se sistema, vlasti, korupcije… Sigurno je lud! Ko zna šta sa njim nije u redu? Mora da je na nekim teškim drogama! Čudak.
Ona nije klasično žensko. Ne zanimaju je površnosti, više pažnje posvećuje svojoj unutrašnjosti. Iskreno odgovara na pitanja. Ne pretvara se i u stanju je da vidi ono što ljudi pokušavaju da sakriju. Vidi ljudske slabosti i mane, podjednako kao i njihove vrline.
Ona je veštica! Ko zna kakvu magiju koristi? Čudna.

Tako je oduvek bilo i biće. Ljudi su, nažalost, toliko duboko izgubljeni u tami, i kada vide svjetlost ne mogu je podnjeti, pa pokušavaju da je ugase… Previše je iritantna! Demoni se bune, teraju je, pokušavaju da zaustave Božanski zov koji se u dušama budi pri svakom kontaktu sa delićima Božijih znakova kojima nas poziva sebi…

Ali sa druge strane, oduvek su postojali ljudi koji su bili toliko hrabri da zanemare sve demone koji ih pokušavaju zaustaviti i zadžati u mraku. I ti ljudi su spremni da krenu putem svetlosti. Iako je taj put vrlo težak, spolja posmatrano više deluje kao put za Ad nego za Eden, ali samo oni hrabri znaju da jedno preko pakla možeš stići do raja. I svi koji obećavaju lakši, bolji, zanimljiviji put…lažu. Lažu i sebe i druge.

I baš zahvaljujući hrabrim dušama, ovaj svet je i dalje u nekoj ravnoteži. I zlo, ma koliko se trudilo, nikako ne uspeva prevladati dobro. Svetlost i tama, stare drugarice, verno se smenjuju i čine da se evolucija nastavi, ma koliko izgledalo nemoguće.

Kako kaže Bukowski: “ Slobodne duše su retke, ali prepoznaješ ih, jer se osećaš dobro, veoma dobro, kad si blizu njih ili sa njima“.

Zato, ne pokušavaj gasiti svetlost kada je vidiš, ma koliko ti mučna bila. Shvati to kao poziv od Gospoda koji ti govori da je vreme da kreneš putem kojim se ređe ide, ali koračajući njime postaješ slobodna duša… A to je jedini smisao u besmislu.

Jelena

4177782f7f28ace912eda91c7e0e3418

Da li sam kurva ili svetica?

Život često zna biti komedija u kojoj vrištim. Od muke.
Eh, karmo kurvo, verno me pratiš. Od svega u životu možemo pobeći, ali od tebe nikako, zar ne? Ti si tu da pokažeš svu veličanstvenost naših grešaka.
Opomena si za sve što smo nekada činili. I dobro i loše. Ali mi, po pravilu, dobru stranu karme prihvatamo kao nešto što nam po prirodi pripada, dok očajnički urličemo zbog onoga drugog dela karme koji nam pokazuje veličinu naših slabosti.
Zašto, Bože? Zbog čega mi se ovo dešava? Ja to nisam zaslužila, trudim se da budem dobra osoba. Zašto me kažnjavaš?
U teškim situacijama postavićemo milion pitanja i histerisaćemo ako ne dobijemo odovor.

A vrlo retko slična pitanja postavljamo kada nam je dobro.
Zašto sam srećna? Zašto imam ljubav, novac, zdravlje? Zašto mi sve u životu dobro ide?
Ne, to ne pitamo, jer to se podrazumeva. E, isto tako se podrazumeva i ovaj ružniji deo karme zbog kojeg preziremo život. Jebeš ga, ovo je svet dualnosti, zar ne? Kurve i svetice. Grešnici i pravednici. Đavo i Bog. Dve strane istog novčića. Pa, kome će šta da zapadne, pismo ili glava, to zavisi od mnoštva faktora, između ostalog i drage nam karme.
Dokle će trajati karma? Dok je ne prihvatimo i integrišemo, a samim tim i otpustimo. Kako se to često kaže – dok je ne odradimo. Ako je odradimo. Vrlo često traje čitav život. A nekad i više života. Sve zavisi od nas. Baš u tome se ogleda naša slobodna volja. Kako ćeš prihvatiti sve što ti sleduje, i hoćeš li se podignuti posle svakog pada?

Može li kurva postati svetica ako se iskreno pokaje i zatraži oproštaj?
Pre bih rekla da će i kurva i svetica postati ono što zaista jesu, onog trenutka kada zavole sebe bezuslovno. Volim sebe, iako sam kurva. Volim sveticu u sebi, iako se zbog nje odričem mnogih životnih radosti. Ne osuđujem kurvu u tebi. Takođe, ni ti ne osuđuješ sveticu u meni. Iako je teško prihvatiti totalnu suprotnost, moguće je. Jer ti si samo moje ogledalo. Onaj odraz moje prirode koji prezirem. Neću više da te mrzim. Prestajem mrzeti sebe u tebi. Opraštam i predajem se…

I tada okovi padaju, a život postaje komedija sa nijansama tragedije koja nas više ne pogađa, jer je nestala tragedija u nama. Sve dok u potpunosti ne prihvatimo sebe, bićemo robovi gospodara kojem se ne želimo klanjati. A taj gospodar je naše veliko Ja, koje uvek teži da bude u pravu, pa makar nas to odvelo ravno u destrukciju i naposletku u smrt.

Kada razbijem Ja, postaću ono što oduvek jesam.
Stvorenje koje voli. Ljubav. Svetlost. Božansko dete. Mir.

Svetica ili kurva, svejedno je.

Jelena

Barnes-137artisticweb

Deca se sećaju

Tokom razgovora sa rođakom koji ima dete od četiri godine shvatila sam koliko toga od dece možemo spoznati samo ako ih pažljivo slušamo. I ako smo u stanju da zaista čujemo šta se krije iza njihovih nevinih reči.

Pošto smo rođak i ja pričali o reinkarnaciji i počeli filozofirati o raznim teorijama i tumačenjima vezanim za sam pojam prošlih života, on odjednom reče: znaš, kada je moja devojčica imala tri godine, rekla je nešto fascinantno i to mi je bilo dovoljno da poverujem u sve!

Dete se igralo i odjednom prišlo ocu i reklo: tata, to je bilo isto kao onda kada sam ja bila velika! On je upitao: a kada si ti bila velika? A ona odgovarila: pa, onda kad sam bila stara i oko mene je bilo puno ljudi i bili su tuzni…

Naježila sam se slušajući njegove reči. Dete je opisalo trenutak svoje smrti u nekom od svojih života i setilo se toga i na svoj nevini način ispričalo scenu koja se tada odigravala. Kasnije više ništa nije spominjala u vezi toga, iako je otac pokušavao da je navede na razgovor. I sada, sa svoje četiri godine, ona više nema tu želju da priča bilo šta slično, jer je okupirana zemaljski stvarima i ti mali blicevi sećanja više ne bude u njoj interesovanje da ih prenosi drugim ljudima.

Ali za nas „odrasle“ to je velika poruka i velika spoznaja. I za sve skeptike koji ne veruju u reinkarnaciju možda ne bi bilo loše da obrate pažnju na reči koje izgovaraju njihova deca, jer oni toliko toga kažu da im i najveći mudraci mogu pozavideti.

Učimo od najmlađih, jer znaju mnogo više nego što smo u stanju pojmiti. Pokušajmo da osetimo njihove reči bez logičkih tumačenja i opravdanja koja nam ego servira. Ako je trogodišnje dete u stanju da kaže: kada sam bila velika, zastanimo i saslušajmo šta hoće da nam kaže, jer te izjave su nam od velike vrednosti samo ako smo u stanju da ih zaista čujemo.

Osetimo šta nam govore naša mala bića koja su nekada bila velika.

Jelena