Archiv des Autors: Jelena Hartnett

Ispunjen dan

Gledam film u kojem starija žena savetuje mladu devojku, govoreći joj:

“Neka ti dan bude ispunjen. Ne lep, već ispunjen.”

Zamislila sam se nad njenim rečima, jer apsolutno imaju smisla. Toliko je glupo očekivati da nam dan uvek bude lep. Besmisleno. To očekivanje u startu čini da dan krene naopako, jer mu uskraćujemo spontanost.

„Želim danas imati lep dan. Radicu to i to i biće mi odlično.“

Kako kažu – čovek planira, Bog se smeje. Tako nekako. Niko i ništa nam ne moze garantovati “lep dan”. Ali zato mi možemo učiniti da nam taj dan bude ispunjen. Pa makar to bilo ribanje kupatila. Dan nije prošao uzaludno, hej oribala sam kupatilo!

Ubiše nas sopstvena očekivanja. Sve mora da bude famozno i pompezno da bismo imali „kvalitetan i ispunjen život“, ne pitajući se pri tome šta zapravo znači kvalitet?

„Kad budem imala para da se hranim po restoranima, tad ću biti srećna! Osećaću se kao prava dama, jer neću da budem domaćića koja se na pijaci cenjka za kilogram krompira.“

Ne znam, pokušavam to sagledati u duhu rečenice iz filma: možda baš taj odlazak na pijacu i cenkanje sa trgovcima, uz obavezne komplimente, osmehe, guranja i psovke čini jedan dan ispunjenim. Isto kao i odlazak u restoran, naravno.

Poenta je da učinimo nešto od svog života sa onim što imamo. Ako nemam para za restoran, imam za pijacu, dakle ispuniću svoj dan tako što ću otići do pijace, bez suvišne patetike, tipa: „zasto ja ne mogu biti dama koja se hrani po restoranima“ i sličnih apsurdnih očekivanja, koja uostalom nemaju nikakve veze sa istinom. Dame možemo biti na pijaci kao i u restoranu, jer dama je u nama i nju nosimo sa sobom.

Ispunjen dan, čini ispunjen život. Ako dočekam starost, volela bih da mogu reći – imala sam ispunjen život. Nije bio lagan i nisam često imala lepe dane, ali bio je ispunjen! Živela sam punim plućima, činla dobre stvari, ali i pravila katastrofalne greške, koje su me stotinama puta bacale na dno, ali sam uvek nekako uspevala da se podignem sa dna i krenem dalje. Jebes ga, život nije ravna linija! Prepun je uspona i padova, i baš to ga i čini ispunjenim.

I na kraju mogu reći da mi ljudi baš i nemamo puno izbora. Kao krojač koji u datom trenutku ima određeni materijal u rukama i sa njim može činiti onoliko koliko mu dozvoljava kvalitet i vrsta materijala, kao i njegova mašta. Ne možemo od somota očekivati da bude svila. Ali svejedno, uvek možemo napraviti nešto veličanstveno od onog što imamo. Jer jedini realni izbor koji imamo je da li ćemo prihvatiti život takav kakav jeste i učiniti od tog „materijala“ ono najbolje što možemo, ili ćemo patiti što ne možemo živeti iluziju ka kojoj težimo.

Znam, izbor uopšte nije lagan, kao što nam ni svaki dan nije lep. Ali to je život.

Jelena

Bajka nas skupo košta

…I onda je došao princ na belom konju i oženio princezu… I živeli su srećno do kraja života…

Svima nama su ove rečenice i te kako poznate. Čuveni princ spasitelj, koji dolazi i spašava ženu od svih muka i nedaća koje su je pratila čitav život. I konačno sa princem počinje sreća! Princeza tek sa prinčevim dolaskom spoznaje istinsku sreću i počinje da živi i cveta poput najfinijeg behara procvetalog voća. Jer do tad je bila uvela i neplodna, ali sa prinčevim dolaskom je procvetala. Srećna bez princa nikako ne može biti, jer prava sreća počinje tak kada se on pojavi…

Shvatila sam jednu, za mene, vrlo bitnu činjenicu – bajke su jako štetne za život jednog čoveka. Ma koliko se činile nevinim i bitnim za razvoj dece, one izazivaju potpuno suprotan efekat.
Kakvu poruku mi dobijamo kroz bajke? Šta smo mi, kao male slatke i neiskvarene devojčice, slušale od najranijeg detinjstva? Dovoljno je da samo malo uključimo mozak i razmislimo kakve smo informacije dobijale preko bajki i koliko je to uticalo na naš razvoj?

U bajkama mlade devojke, skoro uvek, imaju jako težak život i igrom slučaja (ili ne?) kroz sva nedaća same uspevaju da prođu i postaju zrelije, mudrije i bolje. Međutim, njihova sreća počinje onog trenutka kada ih princ oženi. Sve što su do tad proživele je prosto patnja koja se morala istrpeti da bi dočekale svoga spasitelja, koji će ih odvesti u zamak iza sedam gora, sedam mora i sedam planina, gde će konačno živeti srećno do kraja života.

I sada je dovoljno da zamislimo šta ove informacije rade jednom malom dečijem umu? Samo treba logički da pogledamo kakve informacije dete dobija pre spavanja i sve će nam biti mnogo jasnije. Barem se nadam da će biti… Naravno, ovo saznanje nam, samo po sebi, ne olaksava život, koji je već od starta pogrešno programiran, ali nam barem objašnjava zašto se nekad ponašamo kao da nemamo ni gram mozka u svojim glavama? Zašto toliko očajnički tražimo bajku i princa spasitelja? Zašto mislimo da možemo biti srećne samo ako pored sebe imamo muškarca? I zašto smo, pored svega što smo u životu ostvarile, toliko nesigurne u sebe?

Ne mogu reći da su samo bajke krive za sve naše nesvesne šeme ponašanja, ali svakako smatram da imaju jako veliki uticaj na to.
Posmatram sebe i svoje ponašanje kroz čitav moj život. Šta god da sam radila, uvek sam smatrala da sve što činim nije dovoljno, jer nisam upoznala NJEGA, a bez NJEGA moj život nikad neće biti potpun. Jer čemu sve, ako nemam muškarca pored sebe? Toliko sebično sam zanemarivala sve izazove kroz koje sam u životu prolazila, i nakon kojih sam, baš kao i glavne junakinje iz bajki, postajala zrelija, mudrija i bolja… Sve sam bacala u vodu, jer me ti putevi nisu doveli do princa! A šta će mi život bez princa? Kad vrlo dobro znamo da bez NJEGA nema sreće!
Kako mogu biti srećna bez svoga spasitelja, vrišti devojčica u meni? Zašto se, dođavola, ne pojavljuje kada ga toliko uporno tražim-besno iz mene urliče povređeno dete? Nije se pojavio, čak ni kada mi je bilo najgore u životu, i kada sam mislila da ću umreti ako ne dođe-pomirljivo zaključuje devojčica koja konačno prihvata da život ipak nije bajka. I koja je svejedno preživela, iako princ nije došao…

Nije princ kriv što ga nema. Mogla bih sada napisati gomilu optužbi na račun muškaraca koji, po mišljenju većine žena, nažalost više nisu prinčevi iz bajki i koji su se pretvorili u ko zna šta… Mislim da je poenta u tome da princ kojeg mi, male devojčice, tražimo nikad nije ni postojao, niti će postojati. Jer princ za nas predstavlja sreću. Tako su nas bajke naučile. A sreća nije jedna osoba. Niti brak. A ponajmanje dvorac i zlato. I jako je okrutno svoju projekciju sreće prebacivati na prvog muškarca koji nam se svidi i očekivati da njegov smisao postojanja bude da nas čini srećnim. To je toliko nerealno, da je upravo to bajka. I samim tim ne postoji. Dakle, princ ne postoji, ali zaista ne postoji i to trebamo prihvatiti. A sreća ipak postoji. I tu je, strpljivo čeka da je vidimo. A da li smo u stanju videti je, to je već druga priča…

Zar nije tužno kada pogledamo svet oko sebe i vidimo gomilu ljudi koji tako slepo traže svoju bajku, uporno ponavljajući kako bajka ne postoji, ali je svejedno traže. I koliko razočaranih roditelja nastavlja da prenosi začarani krug na svoje potomstvo u nadi da će njihova deca živeti svoju bajku, kada već oni nisu mogi da ostvare svoju. Na kraju svi ostajemo u večnom zatvoru vlastite iluzije. Ali se ipak možemo probuditi.

Imam prijateljicu koja je, kao i sve majke, svojoj najstarijoj kćerki čitala bajke. U međuvremenu je došla do ovog uvida (do kojeg sam ja sada došla i odlučila da sve ovo napišem), i kada je rodila drugu, a nedugo zatim i treću kćerku, njima više nije čitala bajke. Sa njima je postupala potpuno drugačije i čitala priče sa drugačijim sadržajem, a ako bi i čitale bajke ili gledale crtane filmove, dugo nakon toga bi razgovarale i analizirale sadržaj toga što su spoznale.

I šta se može primetiti posmatrajući njene kćerke? Najstarija kćerka je, kao i svaka druga žena, u večnoj potrazi za princem. Druge dve kćerke su potpuno nezavisne od muške pažnje. Pažnja im prija, ali njihovo raspoloženje ne zavisi od toga kako ih muškarac doživljava. Ne mogu reći da je samo „ne čitanje bajki“ doprinelo tome, ali je i te kako uticalo na njihov razvoj. One ne žive bajku i ne traže bajku. One su srećne u svakodnevnim životnim sitnicama, jer život i jeste upravo to. Sitnice.

Takve žene jednostavno nemaju prazninu u sebi koju bi princ sasitelj trebao da popuni, i samim tim, ga i ne traže. Potraga se završava onog trenutka kada nestanu praznine u nama, a praznine možemo ispuniti samo mi i niko drugi umesto nas to ne može učiniti, ma koliko molile Boga da se to desi. Takva su pravila Univerzuma. I postoje ljudi koji to znaju i žive u skladu sa tim pravilima. I srećni su. Hej, postoje ljudi koji su istinski srećni! Da samo možete zamisliti koliko sam bila fascinirana kada sam sve to prvi put videla. Sreća postoji, iako bajka ne postoji!
A sada i najstarija kćerka uči da bude sretna bez bajke…I uspeva u tome.

Isto tako, mnogi od nas, i te kako, mogu prestati od života zahtevati da nam pruži davno obećanu bajku. Vreme je da pogledamo svoj život i suočimo se sa realnošću. I bez obzira što nam se sopstvena realnost čini jako surovom, na kraju ipak možemo uvideti da je istina uvek bolja od laži. A laž je bila naša iluzija da će sa dolaskom princa naš život konačno postati bolji…
Princ nikada neće doći, jer on je oduvek tu. Taj princ smo mi. Sreću nosimo mi. I samo od nas zavisi da li ćemo sebi dozvoliti da budemo srećni u priči koja nije bajka, ali je ipak naš život.

Jelena

Iluzija

Iluzija u kojoj živimo stvarajući sebi ograničenja i prateći efekat stada. Nekad je takvo ponašanje kod čoveka sasvim rauzmljivo, jer nije lako razbiti iluziju i stajati (skoro) sam, posmatrajući oko sebe ludnicu zvanu život.

Samo što oni ljudi koji su spremni za izlazak iz Iluzije, kad tad dođu u situaciju da moraju iskoračiti izvan Kapije kojom korača stado. I često se osećaju kao goli na sred oluje koja ih nemilosrdno šiba. Ako uspeju preživeti oluju, biće u stanju osetiti slobodu i shvatiće da je svaki trenutak na putu do slobode bio neprocenjivo vredan.

Isto tako, ljudi koji nisu spremni napustiti stado, ne treba ni da ga napuštaju. Opasno je razbijati iluziju čoveku koji nije dovoljno ojačao da podnese bolni proces razbijanja čitave relanosti u koju je slepo verovao.
Budimo ponizni u ljubavi prema Bogu i čoveku.
Ne igrajmo se Bogova samo zato što mislimo da znamo šta radimo. Jer uglavnom ne znamo.
„Ne diraj lava dok spava.“

Jelena

KROZ VATRU

-Izgledaš lepo. I umorno. Nešto se kod tebe promenilo…
-Prolazim kroz pakao. A ko paklom korača i ostane živ…mora biti i lepši i bolji.
-Kakav pakao?
-Privatni. Pakao rezervisan samo za mene. Svako ima svoj lični pakao, zar ne?
-Zašto bi uopšte prolazila kroz tako nešto? Zašto bi bilo ko imao rezervisan pakao?
-Zato što živimo na planeti Zemlji. A pošto je ovo svet dualnosti, pružena nam je mogućnost da osetimo i raj i pakao.Problem je što ljudi beže od pakla i samim tim večno ostaju u njemu. I istovremeno uskraćuju sebi raj. Kontradiktorno, ali put do istinskog raja vodi kroz pakao.
-Hoćeš da kažeš da svi mi, koji nismo prošli kroz pakao, ne znamo šta je raj?
-Pa, znaš li ti? Hajde, kaži mi, koliko često si u miru sa sobom i svetom oko sebe? Bolje rečeno, da li si ikada osetio istinski mir?
-Teško pitanje…
-I jos je teži put do mira.
-Ko uopšte uspeva doći do toga, takozvanog, raja?
-Oni koji više nemaju izbora. Retki, ali postoje.
-O kakvom izboru pričaš?
-O ljudima koji nemaju više gde da pobegnu od sebe i problema koji ih prate. Saterani su u ćošak. I tad postoje dva izbora. Ili ideš pravo u vatru ili dopuštaš da te vatra proguta. Izbor je uvek tvoj. A ono što izabereš postaje tvoja sudbina.
-I šta onda, izabereš da ćeš ići kroz pakao, i prođeš kroz njega?
-Da si svesan težine prolaska kroz vatru,nikad tako nešto ne bi rekao. Koračati kroz pakao ne znači da si ga prošao…A oni retki koji pređu na drugu stranu, pa za njih više ne važe pravila sveta u kome živimo.
-Oni više ne žive na Zemlji?
-Žive. Deo su sistema, ali mu ne pripadaju.
-Ko uopste tako živi? Postoji li čovek koji je izašao živ iz pakla?
-Da. Postoji. I deo je Raja.

Jelena

PAZI ŠTA BIRAŠ

Lepo kaže Balašević:
„Jedva sam čekao da omatori, pa da je više niko ne gleda, al‘ ne da se veštica…“

Postoje žene koje sa godinama postaju mnogo lepše, moćnije, sigurnije… Dobijaju poseban stav i samopouzdanje. Zrelost.
Znaju šta hoće i ne padaju pod vlast sopstvene lepote, koja im je u mladosti često bila teret. Više proklestvo nego blagoslov. Ali pošto su s’vremenom naučile vladati sobom i prestale dopuštati nagonima da ih vode…postale su zrelije. I ta zrelost se ogleda u njihovoj još većoj privlačnosti, kojoj godine ne mogu ništa.
Unutrašnja lepota prevazilazi spoljašnju, jer baca svetlost oko čitavog bića.
Isto je i sa unutrašnjom ružnoćom. Ona baca sivilo. I ma koliko spoljašnjost bila privlačna, to sivilo je čini odbojnom.

Naravno, isto važi i za muški rod, jer stvoreni smo po slici i prilici Boga. Ali sami biramo da li ćemo ostati Božija deca ili se okrenuti na suprotnu stranu.
Jer na ovoj planeti samo čovek ima slobodnu volju.
Zato…pazi šta biraš
.

Jelena

I RODIĆU SE PONOVO

Nismo se sreli da bismo nešto započeli, već završili. I verujem da smo uspeli u tome, za dobrobit svih.
Iako je bol neizdrživ.
Spojiti se sa bićem za kojim najviše žudiš, samo da bi se konačno razdvojili, za sva vremana, to je bol koji je teško preživeti. Ali čovek je žilava sorta, preživi i nemoguće, čak i onda kada je najubeđeniji da neće uspeti!

Povezati se sa Božanstvom u sebi…ka tome svi žudimo. A Božanstvo tražimo u drugoj osobi, i onda umiremo od bola kada ta osoba nestane iz našeg života.

Moj Gosode, moja Boginjo, Tvorcu moj, spasi me od mraka u meni skrivenog! Zaštiti me od besmisla postojanja koji mi u mislima živi. Nauči me da prepoznam koje misli nisu moje i da ih pustim da odu iz mene…
Pomozi mi da istrajem kada najviše boli i svesnost mi daj da dopustim bolu da teče, ne bežeći od njega.

Budi uz mene dok hodam kroz vatru i kad je najteže čuvaj me da ne pokleknem! Pridrži me dok posrćem i padam, i ne daj mi da skrenem sa puta. Snagu mi daj da završim putanju koju sam izabrala, i da pustim da izgori u meni ono što goreti mora.
Kada je najteže, pokaži mi kako da se prepustim Milosti Tvojoj. I kada boli i bol utrobu para, ljubavlju svojom pomozi mi da pustim da boli…jer znam da prestaće.

I rodiću se ponovo. Po Tvome liku i naličju.

Jer to je sudbina. Maktub.

Jelena

( Kali)O( )

Život deteta sa dijabetesom

Svi smo već čuli za dijabetes. Bolest koja je, nažalost, i danas neizlečiva. Barem dijabetes tip 1, od kojeg obolevaju deca. Uzrok bolesti je i dalje nepoznat. Postoji mnoštvo teorija, ali nijedna ne daje zadovoljavajući odgovor. Telo iz nepoznatog razloga počinje uništavati Beta ćelije, gde pankreas prestaje proizvoditi inzulin i to je to. I dete je primorano čitav svoj život unositi inzulin veštačkim putem. Dan i noć.

Obolenje predstavlja veliki šok kako za dete tako i za roditelje, i čitavu porodicu, a samim tim i zajednicu, jer zahteva posebnu pažnju. Osnovno pravilo kod dijabetesa je, kako Enisa kaže, je da nema pravila. Kad će razina glukoze da skoči ili padne, koliko dugo će ostati stabilna, šta izaziva nagli pad ili skok …? Sve su to pitanja sa stotinu odgovora i svi su tačni i pogrešni istovremeno.

Imala sam priliku nekoliko meseci posmatrati devojčicu od osam godina koja, već skoro dve godine, živi sa dijabetesom. Ono što sam prvo primetila, kad sam je ugladala, je mali senzor koji nosi na nadlaktici. Izgleda kao beli plasticni čep zalepljen za detetovu ruku. I uređaj sličan tranzistoru koji nosi zakačen za hlačice.

-To je najnoviji uređaj za dijabetičare.-objasnila mi je devojčicina majka Enisa.

-FreeStyle Libre. Mnogo nam olakšava život! I dete više ne mora da se bode po petnaest puta na dan. Da samo znaš kako su joj prstići izgledali, dok je bila primorana da stanje šećera proverava preko krvi. Bogu hvala, pa je tome došao kraj. I hvala Gospodu što tehnologija napreduje i omogućava nam kvalitetniji život.
14409236_1368537149840848_727726529_n

I zaista je fascinantno posmatrati dete koje tako savesno vodi računa o sebi. Bez obzira što ima tu sreću da živi u državi gde joj je jedan takav aparat dostupan, to ne znači da su svi svakodnevni izazovi rešeni. Dete i dalje mora redovno da proverava stanje šećera(prelazeći uređajem preko senzora na njenoj ruci) i u skladu sa tim da podešava nivo iznulina koji mora unositi. Što se tiče hrane, može da jede sve, ali je neophodno da vodi računa koliko ugljenih hidrata unosi i, u skladu sa tim, podešava unos inzulina preko aparata. Znači, mora čitati sastav hrane na deklaraciji i vagati svoju porciju hrane pre svakog obroka.

Hoću da kažem, da je detetu život olakšan ali ne i lagan. Mnogo je teško sve to posmatrati i ostati ravnodušan. Koliko sam samo puta pomislila:“Bože, zašto? Zar dete mora ovoliku odgovornost da nosi? Zašto ne može normalno da jede kao i ostala deca? Zašto mora svu tu tehnologiju nositi na svome telu? Zašto ljudima šalješ tako velike izazove?“. Naravno, besmisleno je postavljati takva pitanja, ali na početku je to bilo jače od mene.

S’vremenom sam uvidela nešto što možda mnogi od vas neće moći razumeti. Shvatila sam da je, na neki način, dijabetes blagoslov! Zašto? Posmatrajući devojčicu iz dana u dan, shvatila sam koliko je ona zrela, jaka, sposobna, neustrašiva i odgovorna. Verujte, uopšte nisam imala osećaj da posmatram dete od samo osam godina! Za mene je ona zrelija ličnost od većine odraslih ljudi koje poznajem.

Kada joj je tek dijagnostikovana bolest, mnogo je izostajala iz škole zbog boravka u bolnici. Pri povratku u školu, pojavio se problem sa matematikom. Učitelj je, čak javno pred čtavim razredom, rekao da je ona jako loša iz tog predmeta. Dete je plačući došlo kući, te je majka nakon toga otišla kod učitelja i postavila mu jedno jako jednostavno pitanje, na koje naravno nije znao odgovor.

-Znate li vi da izračunate koliko ugljenih hidrata sadrži neka hrana i koju količinu možete uneti u svoj organizam? I srazmerno tome, da li znate koliku količinu inzulina je potrebno ubrizgati u telo?

-Naravno da ne znam!-glasio je zbunjeni učiteljev odgovor.

-E, pa, to moje dete zna da izračuna, bez moje pomoći, zato molim vas, nemojte nikada više da kažete kako ona ne zna matematiku! Osim što vaš postupak nije bio pedagoški, nije ni istina.

To je samo jedan od primera zrelosti deteta koje živi sa ovim obolenjem. Mada, nisu sva deca takva. Roditelji često prave grešku i preuzimaju čitavu odgovornost na sebe, pri tom uskraćujući detetu priliku da nauči kako o sebi da se brine, jer na kraju krajeva to je detetov život, a ne njihov. Pomoći čoveku znači pokazati mu kako sam sebi da pomogne. U ovom slučaju, naučiti dete da što manje zavisi od drugih i da se što više uzda u sebe.

-Prati svoje telo. Prati osećaj. Budi prisutna. Ne veruj nikome više nego sebi, čak ni meni! Ti si ta koja živi sa dijabetesom.-to su reči majke koja svoje dete uči da sluša sebe.

-Šta ćeš uraditi ako se nađeš u situaciji da ti šećer naglo spadne, a pored tebe nema nikoga? Ako si, recimo, na sred ulice i nemaš kod sebe sok ili bombone? Uđi u prvi kafić, restoran, prodavnicu i kaži da imaš dijabetes i da ti daju sok! Ako nema lokala, lupaj na vrata u bilo koju kuću i traži čašu soka ili nešto slatko (šećer iz soka najbrže podiže sećer, zato je to najpoželjnije unositi u takvim situacijama). Neophodno je da uneseš nešto slatko i moras naći način kako ćeš to izvesti.

Shvatate li da sa ovakvim znanjem, od deteta od osam godina, o životu može da uči više od 80% odraslih osoba. Imati stav, znati šta tačno trebaš učiniti u određenoj situaciji, pratiti svoje telo i emocije, i što je najvažnije-obuzdati ego, a da pri tome ne uđeš u strah. Zar to nije fantastično?!

—————

Jednu veče devojčica odlazi da spava. Proverava stanje šećera preko FreeStyle senzora i senzor pokazuje da je sve u redu. Međutim, ona oseća da se nešto dešava. Čeka još neko vreme i proverava još jednom stanje preko krvi, i taj uređaj, takođe, pokazuje da je šećer u redu. Međutim, ona u svome telu prepoznaje da se šećer menja i da će ubrzo da spadne. Neće da zaspe i čeka još malo, zatim ustaje i opet proverava, i naravno, šećer je nizak. Dakle, ona je registrovala da će se šećer spustiti još pre nego što se on spustio i pre nego sto su urđaji to registrovali. Tad je ustala i pokazala majci oba merenja i ponosno objasnila kako je ona ipak slušala sebe, jer i aparati nekda mogu da zakažu, iako su od neprocenjive pomoći.

Uviđate li od kolike je važnosti pratiti svoje telo? Signale koje nam šalje u obliku emocija, misli ili fizioloških reakcija? Koliko nas je u stanju pratiti sopstveno biće? A ja ovde opisujem život jednog osmogodišnjeg deteta koje je sve to savladalo? Daleko od toga da u devojčicinom životu nema izazova i stresnih situacija, kako za nju tako i za čitavu porodicu, ali svi uspešno uče pri svakom izazovu, čineći tako svoj život kvalitetnijim i boljim.

Tema dijabetesa kod dece je toliko široka da bi se o tome moglo pisati mnogo. Ovom prilikom sam htela na najjednostavniji nacin opisati koliko je neophodno da svi mi radimo na sebi. Ukoliko roditelji imaju dete sa ovim oboljenjem, pre svega, oni trebaju menjati sebe, da bi mogli svome detetu olakšati život. Svi tehnološki uređaji su i te kako korisni, ali jako je važno fokusirati se na emotivni razvoj deteta, jer sve ostalo su pomagala za kvalitetniji i lepši život.

Devojčica, čiji sam život opisala u kratkim crtama, za mene predstavlja veliku inspiraciju i motivaciju, kao i primer ogromne mudrosti i zrelosti koja se krije u svakom od nas. Ali to bogastvo, nažalost, vrlo malo ljudi ispoljava, jer ne znaju i nema ko da im pokaže kako razviti sopstveni kapacitet. Ova devojčica ima taj blagoslov što je njena majku spoznala sebe i samim tim omogućila svome detetu da spozna veličanstvenost svoga Bića.

Velika si učiteljica Emina Arslanagić.

Velika si majka Enisa Alić Arslanagić.

Neizmerno sam vam zahvalna.

Jelena

Ovde možete videti link od prve FreeStyle Libre Web stranice na našem govornom području.

http://www.mojlibre.com/

FS

Iskorači i živi

Kako god pogledamo, život je avantura. Nekad je ta avantura lepa, a nekad ružna. Ali svejedno sve se menja i od nas se traži da pratimo znake na putu kojim koračamo. Iako ne znamo kuda nas taj put vodi, niti znamo šta nas sutra čeka, ipak trebamo slediti tragove, ma koliko se apsurdnim činili.

U „sigurniim uslovima“(iliti čuvenoj zoni komfora), niko ne raste, tu jednostavno stagniramo ili tonemo u beznađe. A izlazak iz sigurne zone je vrlo rizičan i težak, i to je razlog zašto se mnogi odlučuju ostati tu gde jesu, jer su previše uplašeni. I samim tim guše sopstveni razvoj.

Neću da menjam posao, ko zna šta me čeka u novoj firmi, ovde barem znam kakvi su ljudi, iako mi je muka od svih!
Neću da se odvajam od roditelja, više se isplati živeti sa njima.
Ne mogu započeti vezu sa njom, previše je komplikovana, moram mnogo da se trudim. Bolje je držati se ovih koje su mi lako dostupne.
Zašto bih raskidala sa njim, kad smo već toliko dugo zajedno, a vreme je da se udam i rađam decu, godine prolaze…

Poznato, zar ne? I onda se pitamo što smo nesrećni? A odgovor je vrlo jasan.
Zato što nismo hrabri.

Iskorači iz zone koju smatraš sigurnom. Preuzmi odgovornost za sopstveni život. Živi.

Jelena

Seksualni rob

Tekst je inspirisan rečenicom iz knjige Lečenje Šopenhauerom.
„…I svi imamo jedan cilj da se iskobeljamo iz ropstva seksa.“

Podavati se nagonima,strastima,opsesijama koje daju lažnu sliku slobode, zar to nije robovanje?
Čeznuti za seksualnim užitkom, onom fantomskom zverkom koja prodire u tvoju nutrinu verujući da će tako dopreti do tvoje duše, u bezumnoj nadi da će posle trostrukog orgazma život biti bolji… Zar to nije iluzija slobode?

Samo da on dođe i pruži mi užitak! Samo da na nekoliko sekundi osetim kako je to biti u raju! Samo da zaboravim
na svoj život!!! Da nestanem sa ove proklete planete, uzdignem se iznad bola, očaja, besmisla i barem na par sekundi da budem ono što zaista jesam. I žrtvovaću sve radi toga osećaja! Živeću samo za to! Tražiću ga kao što gladnik traži mrvicu hleba! Seks je spas!

Ionako u životu ne vidim nikakav smisao. Patnja, muke, neprekidna borba… Jedina radost je orgazam. Odlazak u raj. Vrteška u kojoj gubim pojam o vremenu i prostoru. Postojimo samo Bog i ja. Samo tad mogu da Ga vidim. Ali na kratko, toliko kratko da me hvata bes! Hoću još, jače,više, žešće!! Daj mi još orgazama, daj mi više prilika da budem kraj Boga, pobogu, zar ne vidiš koliko mi je potreban?!Histerišem na partnera izbezumljena i očajna.

Što ne traje duže?! Kad je najbolje ti prestaješ! Što mi to radiš?? Ne možeš sada stati! Nisam Ga videla! Nisam osetila raj, jebi se ti i tvoje prerano svršavanje! Kako se ne možeš kontrolisati?! Odlazi iz krevata, nastaviću sama, ionako od tebe nikakve koristi nema!

I raj se jedva nekako pojavljuje na delić sekunde. Žudno pružam ruke Bogu, presrećna i očajna u isto vreme. Tu sam, vidi me!! Uzmi me sebi! Ne vraćaj me u ovaj grozni svet, molim Te! Ali Njegovo prisustvo odjednom počinje da bledi i nestaje… Magija je tako brzo prošla i sada ležim očajna jecajući od bola. Ne!Ne!Ne! Opet si me izneverio! Nije to ono za čim tragam! Šta da učinim da ostanem u Tvojoj blizini večno? Bože, čuješ li me?!

Bog me čuje, ali ja njega ne čujem. Do mene samo dopire prepredeni glas demona koji oholo šapuće: „Treba ti bolji muškarac, onaj koji će ti pružiti nezaoboravni užitak“. I ja izbezumljena poverujem da je to glas Boga i krenem tragati za famoznim muškarcem spasiteljem. Onim koji će svojim kopljem prodreti u mene kao Sveti Đorđe u aždaju. Silovito i ubilački, baš kako i dolikuje jednom demonu. O, da! Spasiće me od muka neko ko je sjeban kao i ja, jer ćemo zajedno da se uzdignemo do našeg Tvorca…

Kakva savršena obmana uma. Kakav apsurd! Naći muškarca koji će me putem seksa dovesti do Boga i ostaviti u večnom raju… Bajke su mnogo realnije od ideje koja je krojila moj život i mutila ovo malo razuma što mi je ostalo. Princ spastelj, ali princ tame, očigledno. Bogu hvala, pa ga ne pronađoh, jer tamo gde bismo nas dvoje zaplovili, sigurno nas ne bi dočekao Sveti Petar, jer bi kapije pakla već uveliko bile otvorene i spremne za nas.

f6efa5014fe0cfcacb60f279f6f2df4aŠta me je zaustavilo od sigurnog samouništenja? Čini mi se moja molitva koja je poticala iz same srži moga bića. Molitva za spas i trunku mira. Molitva za slobodu. Ljubav. Dodir Božanskog.
Jer nijedan muškarac nije mogao pružiti ono za čim sam vapila. Nijedan orgazam nije trajao dovoljno dugo da bih se zadržala u naručju Boga. Nijedan vatreni seks nije donosio mir, baš naprotiv…

Ljudi traže različite puteve do Boga i mira. Obično tražimo nešto spolja da nas odvede gore do raja. Toliko smo fokusirani na spoljašnost da zanemarujemo ono što je u nama, duboko zakopano ali svejedno prisutno. I taj potisnuti deo vlada našim životima, dajući nam najbesmislenije ideje kako da dopremo do spasa, istovremeno nas udaljujući od željenog cilja.

Orgazam je moje sredstvo za postizanje cilja, verovala sam. A cilj je bio mir. A mir je pružao Bog. Dakle, Boga ću naći preko muškarca, jer muškarac pruža potpuni orgazam. A muškarca koji, ni manje ni više, vodi direktno do Boga, vrlo je teško naći. Zapravo nemoguće! I bes je vladao mojim bićem!!! Kako da stignem do tebe, Gospode, kad ne mogu naći savršenog ljubavnika? Da li to znači da ću večno lutati izgubljena i očajna? Predata na milost i nemolost šamarima života? Odbačena i bedna. Sama. Bez Tebe, uvek ću biti sama… Zašto si me se odrekao, Svemogući? I ti bežiš od mene?

I onda, nakon toliko muka i očaja, konačno sam spoznala istinu koja mi je čitavo vreme bila ispred nosa. Okreni se sebi. Bog je uvek sa tobom, ali ne vidis ga od od sopstvenog ludila. A put do oslobođenja i izlaska iz košmara je težak i njime moraš koračati sama… Da li si spremna? Nema posrednika. Nema muškaraca spasitelja. Nema lažnog raja. Ideš sama i postepeno se oslobađaš, istovremeno postajući bolja, hrabrija, nežnija, saosećajnija… Postaješ ljudsko biće. Humana i milostiva. Pretvaraš se u lice i naličje Boga. Pristaješ li koračati tim putem?

A kao da sam imala izbora? Ili to ili smrt. Odlučila sam se za život, ma kako neprivlačno delovao. I tada se sve počelo menjati. Čitava prizma života.

I polako počinješ shvatati da više nisi rob. Ne robuješ ničemu, naročito ne seksualnim strastima, jer svaka strast je opsesija. A opsesija dovodi do ludila. Ludilo do odvajanja od sebe. I šta na kraju postaješ? Čovek koji živi, a nije živ. Rob sistema. Jedeš, spavaš, radiš, kupuješ, jebeš, gradiš, plaćaš… Mehanički, poput robota, činiš ono što se od tebe traži, dok ti se iz dubine duše otima krik: „SPASI SE“!!! Da li ga čuješ?

Jelena

VOLIŠ LI SEBE?

Voleti sebe je najteže, a ujedno najpotrebnije.
Kada si najslabija, najjadnija, najgora…da li si u stanju prihvatiti sebe?
I kada osećaš tuđi prezir i bes, da li i ti podjednako proklinješ sebe, pa čak i više od drugih?
Shvataš li da voleti sebe znači zagrliti sve svoje slabosti podjednako kao i vrline? I majčinski pomilovati dete u sebi koje vrišti tražeći ljubav koju si negde usput izgubila… Jer nesavršena si, a opet tako savršena sa svim svojim manama, jer sa razlogom su ti date. Kroz nesavršenstvo postajemo savršenstvo.
I samo ako mogneš bezuslovnu ljubav pruziti sebi, moći ćeš je prižiti drugima.
Samo tad…

Jelena