Archiv der Kategorie: Čarobnice

Ispunjen dan

Gledam film u kojem starija žena savetuje mladu devojku, govoreći joj:

“Neka ti dan bude ispunjen. Ne lep, već ispunjen.”

Zamislila sam se nad njenim rečima, jer apsolutno imaju smisla. Toliko je glupo očekivati da nam dan uvek bude lep. Besmisleno. To očekivanje u startu čini da dan krene naopako, jer mu uskraćujemo spontanost.

„Želim danas imati lep dan. Radicu to i to i biće mi odlično.“

Kako kažu – čovek planira, Bog se smeje. Tako nekako. Niko i ništa nam ne moze garantovati “lep dan”. Ali zato mi možemo učiniti da nam taj dan bude ispunjen. Pa makar to bilo ribanje kupatila. Dan nije prošao uzaludno, hej oribala sam kupatilo!

Ubiše nas sopstvena očekivanja. Sve mora da bude famozno i pompezno da bismo imali „kvalitetan i ispunjen život“, ne pitajući se pri tome šta zapravo znači kvalitet?

„Kad budem imala para da se hranim po restoranima, tad ću biti srećna! Osećaću se kao prava dama, jer neću da budem domaćića koja se na pijaci cenjka za kilogram krompira.“

Ne znam, pokušavam to sagledati u duhu rečenice iz filma: možda baš taj odlazak na pijacu i cenkanje sa trgovcima, uz obavezne komplimente, osmehe, guranja i psovke čini jedan dan ispunjenim. Isto kao i odlazak u restoran, naravno.

Poenta je da učinimo nešto od svog života sa onim što imamo. Ako nemam para za restoran, imam za pijacu, dakle ispuniću svoj dan tako što ću otići do pijace, bez suvišne patetike, tipa: „zasto ja ne mogu biti dama koja se hrani po restoranima“ i sličnih apsurdnih očekivanja, koja uostalom nemaju nikakve veze sa istinom. Dame možemo biti na pijaci kao i u restoranu, jer dama je u nama i nju nosimo sa sobom.

Ispunjen dan, čini ispunjen život. Ako dočekam starost, volela bih da mogu reći – imala sam ispunjen život. Nije bio lagan i nisam često imala lepe dane, ali bio je ispunjen! Živela sam punim plućima, činla dobre stvari, ali i pravila katastrofalne greške, koje su me stotinama puta bacale na dno, ali sam uvek nekako uspevala da se podignem sa dna i krenem dalje. Jebes ga, život nije ravna linija! Prepun je uspona i padova, i baš to ga i čini ispunjenim.

I na kraju mogu reći da mi ljudi baš i nemamo puno izbora. Kao krojač koji u datom trenutku ima određeni materijal u rukama i sa njim može činiti onoliko koliko mu dozvoljava kvalitet i vrsta materijala, kao i njegova mašta. Ne možemo od somota očekivati da bude svila. Ali svejedno, uvek možemo napraviti nešto veličanstveno od onog što imamo. Jer jedini realni izbor koji imamo je da li ćemo prihvatiti život takav kakav jeste i učiniti od tog „materijala“ ono najbolje što možemo, ili ćemo patiti što ne možemo živeti iluziju ka kojoj težimo.

Znam, izbor uopšte nije lagan, kao što nam ni svaki dan nije lep. Ali to je život.

Jelena

Bajka nas skupo košta

…I onda je došao princ na belom konju i oženio princezu… I živeli su srećno do kraja života…

Svima nama su ove rečenice i te kako poznate. Čuveni princ spasitelj, koji dolazi i spašava ženu od svih muka i nedaća koje su je pratila čitav život. I konačno sa princem počinje sreća! Princeza tek sa prinčevim dolaskom spoznaje istinsku sreću i počinje da živi i cveta poput najfinijeg behara procvetalog voća. Jer do tad je bila uvela i neplodna, ali sa prinčevim dolaskom je procvetala. Srećna bez princa nikako ne može biti, jer prava sreća počinje tak kada se on pojavi…

Shvatila sam jednu, za mene, vrlo bitnu činjenicu – bajke su jako štetne za život jednog čoveka. Ma koliko se činile nevinim i bitnim za razvoj dece, one izazivaju potpuno suprotan efekat.
Kakvu poruku mi dobijamo kroz bajke? Šta smo mi, kao male slatke i neiskvarene devojčice, slušale od najranijeg detinjstva? Dovoljno je da samo malo uključimo mozak i razmislimo kakve smo informacije dobijale preko bajki i koliko je to uticalo na naš razvoj?

U bajkama mlade devojke, skoro uvek, imaju jako težak život i igrom slučaja (ili ne?) kroz sva nedaća same uspevaju da prođu i postaju zrelije, mudrije i bolje. Međutim, njihova sreća počinje onog trenutka kada ih princ oženi. Sve što su do tad proživele je prosto patnja koja se morala istrpeti da bi dočekale svoga spasitelja, koji će ih odvesti u zamak iza sedam gora, sedam mora i sedam planina, gde će konačno živeti srećno do kraja života.

I sada je dovoljno da zamislimo šta ove informacije rade jednom malom dečijem umu? Samo treba logički da pogledamo kakve informacije dete dobija pre spavanja i sve će nam biti mnogo jasnije. Barem se nadam da će biti… Naravno, ovo saznanje nam, samo po sebi, ne olaksava život, koji je već od starta pogrešno programiran, ali nam barem objašnjava zašto se nekad ponašamo kao da nemamo ni gram mozka u svojim glavama? Zašto toliko očajnički tražimo bajku i princa spasitelja? Zašto mislimo da možemo biti srećne samo ako pored sebe imamo muškarca? I zašto smo, pored svega što smo u životu ostvarile, toliko nesigurne u sebe?

Ne mogu reći da su samo bajke krive za sve naše nesvesne šeme ponašanja, ali svakako smatram da imaju jako veliki uticaj na to.
Posmatram sebe i svoje ponašanje kroz čitav moj život. Šta god da sam radila, uvek sam smatrala da sve što činim nije dovoljno, jer nisam upoznala NJEGA, a bez NJEGA moj život nikad neće biti potpun. Jer čemu sve, ako nemam muškarca pored sebe? Toliko sebično sam zanemarivala sve izazove kroz koje sam u životu prolazila, i nakon kojih sam, baš kao i glavne junakinje iz bajki, postajala zrelija, mudrija i bolja… Sve sam bacala u vodu, jer me ti putevi nisu doveli do princa! A šta će mi život bez princa? Kad vrlo dobro znamo da bez NJEGA nema sreće!
Kako mogu biti srećna bez svoga spasitelja, vrišti devojčica u meni? Zašto se, dođavola, ne pojavljuje kada ga toliko uporno tražim-besno iz mene urliče povređeno dete? Nije se pojavio, čak ni kada mi je bilo najgore u životu, i kada sam mislila da ću umreti ako ne dođe-pomirljivo zaključuje devojčica koja konačno prihvata da život ipak nije bajka. I koja je svejedno preživela, iako princ nije došao…

Nije princ kriv što ga nema. Mogla bih sada napisati gomilu optužbi na račun muškaraca koji, po mišljenju većine žena, nažalost više nisu prinčevi iz bajki i koji su se pretvorili u ko zna šta… Mislim da je poenta u tome da princ kojeg mi, male devojčice, tražimo nikad nije ni postojao, niti će postojati. Jer princ za nas predstavlja sreću. Tako su nas bajke naučile. A sreća nije jedna osoba. Niti brak. A ponajmanje dvorac i zlato. I jako je okrutno svoju projekciju sreće prebacivati na prvog muškarca koji nam se svidi i očekivati da njegov smisao postojanja bude da nas čini srećnim. To je toliko nerealno, da je upravo to bajka. I samim tim ne postoji. Dakle, princ ne postoji, ali zaista ne postoji i to trebamo prihvatiti. A sreća ipak postoji. I tu je, strpljivo čeka da je vidimo. A da li smo u stanju videti je, to je već druga priča…

Zar nije tužno kada pogledamo svet oko sebe i vidimo gomilu ljudi koji tako slepo traže svoju bajku, uporno ponavljajući kako bajka ne postoji, ali je svejedno traže. I koliko razočaranih roditelja nastavlja da prenosi začarani krug na svoje potomstvo u nadi da će njihova deca živeti svoju bajku, kada već oni nisu mogi da ostvare svoju. Na kraju svi ostajemo u večnom zatvoru vlastite iluzije. Ali se ipak možemo probuditi.

Imam prijateljicu koja je, kao i sve majke, svojoj najstarijoj kćerki čitala bajke. U međuvremenu je došla do ovog uvida (do kojeg sam ja sada došla i odlučila da sve ovo napišem), i kada je rodila drugu, a nedugo zatim i treću kćerku, njima više nije čitala bajke. Sa njima je postupala potpuno drugačije i čitala priče sa drugačijim sadržajem, a ako bi i čitale bajke ili gledale crtane filmove, dugo nakon toga bi razgovarale i analizirale sadržaj toga što su spoznale.

I šta se može primetiti posmatrajući njene kćerke? Najstarija kćerka je, kao i svaka druga žena, u večnoj potrazi za princem. Druge dve kćerke su potpuno nezavisne od muške pažnje. Pažnja im prija, ali njihovo raspoloženje ne zavisi od toga kako ih muškarac doživljava. Ne mogu reći da je samo „ne čitanje bajki“ doprinelo tome, ali je i te kako uticalo na njihov razvoj. One ne žive bajku i ne traže bajku. One su srećne u svakodnevnim životnim sitnicama, jer život i jeste upravo to. Sitnice.

Takve žene jednostavno nemaju prazninu u sebi koju bi princ sasitelj trebao da popuni, i samim tim, ga i ne traže. Potraga se završava onog trenutka kada nestanu praznine u nama, a praznine možemo ispuniti samo mi i niko drugi umesto nas to ne može učiniti, ma koliko molile Boga da se to desi. Takva su pravila Univerzuma. I postoje ljudi koji to znaju i žive u skladu sa tim pravilima. I srećni su. Hej, postoje ljudi koji su istinski srećni! Da samo možete zamisliti koliko sam bila fascinirana kada sam sve to prvi put videla. Sreća postoji, iako bajka ne postoji!
A sada i najstarija kćerka uči da bude sretna bez bajke…I uspeva u tome.

Isto tako, mnogi od nas, i te kako, mogu prestati od života zahtevati da nam pruži davno obećanu bajku. Vreme je da pogledamo svoj život i suočimo se sa realnošću. I bez obzira što nam se sopstvena realnost čini jako surovom, na kraju ipak možemo uvideti da je istina uvek bolja od laži. A laž je bila naša iluzija da će sa dolaskom princa naš život konačno postati bolji…
Princ nikada neće doći, jer on je oduvek tu. Taj princ smo mi. Sreću nosimo mi. I samo od nas zavisi da li ćemo sebi dozvoliti da budemo srećni u priči koja nije bajka, ali je ipak naš život.

Jelena

Iluzija

Iluzija u kojoj živimo stvarajući sebi ograničenja i prateći efekat stada. Nekad je takvo ponašanje kod čoveka sasvim rauzmljivo, jer nije lako razbiti iluziju i stajati (skoro) sam, posmatrajući oko sebe ludnicu zvanu život.

Samo što oni ljudi koji su spremni za izlazak iz Iluzije, kad tad dođu u situaciju da moraju iskoračiti izvan Kapije kojom korača stado. I često se osećaju kao goli na sred oluje koja ih nemilosrdno šiba. Ako uspeju preživeti oluju, biće u stanju osetiti slobodu i shvatiće da je svaki trenutak na putu do slobode bio neprocenjivo vredan.

Isto tako, ljudi koji nisu spremni napustiti stado, ne treba ni da ga napuštaju. Opasno je razbijati iluziju čoveku koji nije dovoljno ojačao da podnese bolni proces razbijanja čitave relanosti u koju je slepo verovao.
Budimo ponizni u ljubavi prema Bogu i čoveku.
Ne igrajmo se Bogova samo zato što mislimo da znamo šta radimo. Jer uglavnom ne znamo.
„Ne diraj lava dok spava.“

Jelena

KROZ VATRU

-Izgledaš lepo. I umorno. Nešto se kod tebe promenilo…
-Prolazim kroz pakao. A ko paklom korača i ostane živ…mora biti i lepši i bolji.
-Kakav pakao?
-Privatni. Pakao rezervisan samo za mene. Svako ima svoj lični pakao, zar ne?
-Zašto bi uopšte prolazila kroz tako nešto? Zašto bi bilo ko imao rezervisan pakao?
-Zato što živimo na planeti Zemlji. A pošto je ovo svet dualnosti, pružena nam je mogućnost da osetimo i raj i pakao.Problem je što ljudi beže od pakla i samim tim večno ostaju u njemu. I istovremeno uskraćuju sebi raj. Kontradiktorno, ali put do istinskog raja vodi kroz pakao.
-Hoćeš da kažeš da svi mi, koji nismo prošli kroz pakao, ne znamo šta je raj?
-Pa, znaš li ti? Hajde, kaži mi, koliko često si u miru sa sobom i svetom oko sebe? Bolje rečeno, da li si ikada osetio istinski mir?
-Teško pitanje…
-I jos je teži put do mira.
-Ko uopšte uspeva doći do toga, takozvanog, raja?
-Oni koji više nemaju izbora. Retki, ali postoje.
-O kakvom izboru pričaš?
-O ljudima koji nemaju više gde da pobegnu od sebe i problema koji ih prate. Saterani su u ćošak. I tad postoje dva izbora. Ili ideš pravo u vatru ili dopuštaš da te vatra proguta. Izbor je uvek tvoj. A ono što izabereš postaje tvoja sudbina.
-I šta onda, izabereš da ćeš ići kroz pakao, i prođeš kroz njega?
-Da si svesan težine prolaska kroz vatru,nikad tako nešto ne bi rekao. Koračati kroz pakao ne znači da si ga prošao…A oni retki koji pređu na drugu stranu, pa za njih više ne važe pravila sveta u kome živimo.
-Oni više ne žive na Zemlji?
-Žive. Deo su sistema, ali mu ne pripadaju.
-Ko uopste tako živi? Postoji li čovek koji je izašao živ iz pakla?
-Da. Postoji. I deo je Raja.

Jelena

Iskorači i živi

Kako god pogledamo, život je avantura. Nekad je ta avantura lepa, a nekad ružna. Ali svejedno sve se menja i od nas se traži da pratimo znake na putu kojim koračamo. Iako ne znamo kuda nas taj put vodi, niti znamo šta nas sutra čeka, ipak trebamo slediti tragove, ma koliko se apsurdnim činili.

U „sigurniim uslovima“(iliti čuvenoj zoni komfora), niko ne raste, tu jednostavno stagniramo ili tonemo u beznađe. A izlazak iz sigurne zone je vrlo rizičan i težak, i to je razlog zašto se mnogi odlučuju ostati tu gde jesu, jer su previše uplašeni. I samim tim guše sopstveni razvoj.

Neću da menjam posao, ko zna šta me čeka u novoj firmi, ovde barem znam kakvi su ljudi, iako mi je muka od svih!
Neću da se odvajam od roditelja, više se isplati živeti sa njima.
Ne mogu započeti vezu sa njom, previše je komplikovana, moram mnogo da se trudim. Bolje je držati se ovih koje su mi lako dostupne.
Zašto bih raskidala sa njim, kad smo već toliko dugo zajedno, a vreme je da se udam i rađam decu, godine prolaze…

Poznato, zar ne? I onda se pitamo što smo nesrećni? A odgovor je vrlo jasan.
Zato što nismo hrabri.

Iskorači iz zone koju smatraš sigurnom. Preuzmi odgovornost za sopstveni život. Živi.

Jelena

VOLIŠ LI SEBE?

Voleti sebe je najteže, a ujedno najpotrebnije.
Kada si najslabija, najjadnija, najgora…da li si u stanju prihvatiti sebe?
I kada osećaš tuđi prezir i bes, da li i ti podjednako proklinješ sebe, pa čak i više od drugih?
Shvataš li da voleti sebe znači zagrliti sve svoje slabosti podjednako kao i vrline? I majčinski pomilovati dete u sebi koje vrišti tražeći ljubav koju si negde usput izgubila… Jer nesavršena si, a opet tako savršena sa svim svojim manama, jer sa razlogom su ti date. Kroz nesavršenstvo postajemo savršenstvo.
I samo ako mogneš bezuslovnu ljubav pruziti sebi, moći ćeš je prižiti drugima.
Samo tad…

Jelena

KLANJAM TI SE

Klanjam Ti se, moj Svemogući.
Ponizno Tvoja, voljena.
Nudim Ti se, na pladnju.
Uzmi sve, jer Tvoja sam.
Oduvek bila i biću.

Od Tebe stvorena, u obličju ljudskom skrojena.
Po slici i prilici Njenoj.
One koju voliš silinom ljubavi koja svetove stvara.
I razara.

Uzmi naličje Njeno u ruke svoje kovačke.
Načini da raspadnem se.
I ponovo sastavim.
Jača, bolja, hrabrija.

Oživi me još jedan put.
I pokaži kako da živim život Boginje u telu ljudskom.
Udahni prah u usta moja.
Neka budem kao Ona a opet svoja.

Budi ponosan na mene.
Voli me onako kako sama još ne umem.
Bezuslovno.

I kada padam, posrćem, proklinjem i prezirem.
Voli me.
Čak i kada Te se odričem, nemoj prestajati da me voliš.
Molim Te.

Jer samo Tvoja ljubav mi daje snagu u najcrnjem mraku.
Ruka koju pružaš podiže me posle svakog pada.
I znam da voliš me jer sam Ona.
A Ti i Ona ste večnost.
Ljubav.
Spas.

Jelena )O(

NeMoć

Najviši oblik moći je svjesnost svoje nemoći, najveća snaga koju možemo dosegnuti je svjesno se prepustiti neMoći i dopustiti suze zahvalnosti da poteku.
Spusti se na koljena pred Veličanstvom Postojanja prije nego te na to natjera Viša Sila !

Enisa Alić Arslanagić

DA LI SAM ŽIV?

Laž nastaje iz straha. Strah nastaje zbog bežanja od sebe. Bežimo od sebe jer nemamo hrabrosti suočiti se sa sobom.
I šta smo mi? Ljudi roboti. Mašine koje misle da žive, ali smo mrtvi iznutra.
Kako postati živ čovek? Prvo moramo prestati lagati, pre svega sebe. Moramo prestati bežati, zastati i zaviriti u lavirint svoje ličnosti. Suočiti se sa tamom unutar nas i vratiti je tamo gde joj je mesto.
I najvažnije od svega, moramo odlučiti da želimo živeti, a ne samo preživljavati. Od te odluke sve kreće. I samo tako se razvijamo i naša svest o životu postaje jasnija.

Postavi sebi pitanje: da li sam živ?

Jelena

Ne gasi svetlost kada je vidiš

Ljudi su toliko ogrezli u tamu, da nisu u stanju videti svetlost. Ali svetlost postoji podjedanko kao i tama, jer jedno su, iako se čini da nisu.
A šta dešava kada se pojavi tračak svetlosti među ljudima? Kada se u tami pojave ljudi koji blistaju, sjaje, šire svetlost?
Logično je da se u ljudima upale lampice, pa požele da dobiju tračak te svetlosti! Da saznaju šta treba da urade da bi i oni blistali? Kako da dođu do toga stanja blaženstva?
Međutim, često se dešava suprotna reakcija. Ljudi ne mogu podneti svetlost, pa je pokušavaju ugasiti! Iritira ih, prkosi njihovom mraku, izaziva otpor! Tera ih da se bude iz košmara, a buđenje je vrlo teško, pa je onda lakše ugasiti to što sija, da ne kvari iluziju.

On je smiren, ne histeriše, ne nervira se oko gluposti, ne plaši se sistema, vlasti, korupcije… Sigurno je lud! Ko zna šta sa njim nije u redu? Mora da je na nekim teškim drogama! Čudak.
Ona nije klasično žensko. Ne zanimaju je površnosti, više pažnje posvećuje svojoj unutrašnjosti. Iskreno odgovara na pitanja. Ne pretvara se i u stanju je da vidi ono što ljudi pokušavaju da sakriju. Vidi ljudske slabosti i mane, podjednako kao i njihove vrline.
Ona je veštica! Ko zna kakvu magiju koristi? Čudna.

Tako je oduvek bilo i biće. Ljudi su, nažalost, toliko duboko izgubljeni u tami, i kada vide svjetlost ne mogu je podnjeti, pa pokušavaju da je ugase… Previše je iritantna! Demoni se bune, teraju je, pokušavaju da zaustave Božanski zov koji se u dušama budi pri svakom kontaktu sa delićima Božijih znakova kojima nas poziva sebi…

Ali sa druge strane, oduvek su postojali ljudi koji su bili toliko hrabri da zanemare sve demone koji ih pokušavaju zaustaviti i zadžati u mraku. I ti ljudi su spremni da krenu putem svetlosti. Iako je taj put vrlo težak, spolja posmatrano više deluje kao put za Ad nego za Eden, ali samo oni hrabri znaju da jedno preko pakla možeš stići do raja. I svi koji obećavaju lakši, bolji, zanimljiviji put…lažu. Lažu i sebe i druge.

I baš zahvaljujući hrabrim dušama, ovaj svet je i dalje u nekoj ravnoteži. I zlo, ma koliko se trudilo, nikako ne uspeva prevladati dobro. Svetlost i tama, stare drugarice, verno se smenjuju i čine da se evolucija nastavi, ma koliko izgledalo nemoguće.

Kako kaže Bukowski: “ Slobodne duše su retke, ali prepoznaješ ih, jer se osećaš dobro, veoma dobro, kad si blizu njih ili sa njima“.

Zato, ne pokušavaj gasiti svetlost kada je vidiš, ma koliko ti mučna bila. Shvati to kao poziv od Gospoda koji ti govori da je vreme da kreneš putem kojim se ređe ide, ali koračajući njime postaješ slobodna duša… A to je jedini smisao u besmislu.

Jelena