Bajka nas skupo košta

…I onda je došao princ na belom konju i oženio princezu… I živeli su srećno do kraja života…

Svima nama su ove rečenice i te kako poznate. Čuveni princ spasitelj, koji dolazi i spašava ženu od svih muka i nedaća koje su je pratila čitav život. I konačno sa princem počinje sreća! Princeza tek sa prinčevim dolaskom spoznaje istinsku sreću i počinje da živi i cveta poput najfinijeg behara procvetalog voća. Jer do tad je bila uvela i neplodna, ali sa prinčevim dolaskom je procvetala. Srećna bez princa nikako ne može biti, jer prava sreća počinje tak kada se on pojavi…

Shvatila sam jednu, za mene, vrlo bitnu činjenicu – bajke su jako štetne za život jednog čoveka. Ma koliko se činile nevinim i bitnim za razvoj dece, one izazivaju potpuno suprotan efekat.
Kakvu poruku mi dobijamo kroz bajke? Šta smo mi, kao male slatke i neiskvarene devojčice, slušale od najranijeg detinjstva? Dovoljno je da samo malo uključimo mozak i razmislimo kakve smo informacije dobijale preko bajki i koliko je to uticalo na naš razvoj?

U bajkama mlade devojke, skoro uvek, imaju jako težak život i igrom slučaja (ili ne?) kroz sva nedaća same uspevaju da prođu i postaju zrelije, mudrije i bolje. Međutim, njihova sreća počinje onog trenutka kada ih princ oženi. Sve što su do tad proživele je prosto patnja koja se morala istrpeti da bi dočekale svoga spasitelja, koji će ih odvesti u zamak iza sedam gora, sedam mora i sedam planina, gde će konačno živeti srećno do kraja života.

I sada je dovoljno da zamislimo šta ove informacije rade jednom malom dečijem umu? Samo treba logički da pogledamo kakve informacije dete dobija pre spavanja i sve će nam biti mnogo jasnije. Barem se nadam da će biti… Naravno, ovo saznanje nam, samo po sebi, ne olaksava život, koji je već od starta pogrešno programiran, ali nam barem objašnjava zašto se nekad ponašamo kao da nemamo ni gram mozka u svojim glavama? Zašto toliko očajnički tražimo bajku i princa spasitelja? Zašto mislimo da možemo biti srećne samo ako pored sebe imamo muškarca? I zašto smo, pored svega što smo u životu ostvarile, toliko nesigurne u sebe?

Ne mogu reći da su samo bajke krive za sve naše nesvesne šeme ponašanja, ali svakako smatram da imaju jako veliki uticaj na to.
Posmatram sebe i svoje ponašanje kroz čitav moj život. Šta god da sam radila, uvek sam smatrala da sve što činim nije dovoljno, jer nisam upoznala NJEGA, a bez NJEGA moj život nikad neće biti potpun. Jer čemu sve, ako nemam muškarca pored sebe? Toliko sebično sam zanemarivala sve izazove kroz koje sam u životu prolazila, i nakon kojih sam, baš kao i glavne junakinje iz bajki, postajala zrelija, mudrija i bolja… Sve sam bacala u vodu, jer me ti putevi nisu doveli do princa! A šta će mi život bez princa? Kad vrlo dobro znamo da bez NJEGA nema sreće!
Kako mogu biti srećna bez svoga spasitelja, vrišti devojčica u meni? Zašto se, dođavola, ne pojavljuje kada ga toliko uporno tražim-besno iz mene urliče povređeno dete? Nije se pojavio, čak ni kada mi je bilo najgore u životu, i kada sam mislila da ću umreti ako ne dođe-pomirljivo zaključuje devojčica koja konačno prihvata da život ipak nije bajka. I koja je svejedno preživela, iako princ nije došao…

Nije princ kriv što ga nema. Mogla bih sada napisati gomilu optužbi na račun muškaraca koji, po mišljenju većine žena, nažalost više nisu prinčevi iz bajki i koji su se pretvorili u ko zna šta… Mislim da je poenta u tome da princ kojeg mi, male devojčice, tražimo nikad nije ni postojao, niti će postojati. Jer princ za nas predstavlja sreću. Tako su nas bajke naučile. A sreća nije jedna osoba. Niti brak. A ponajmanje dvorac i zlato. I jako je okrutno svoju projekciju sreće prebacivati na prvog muškarca koji nam se svidi i očekivati da njegov smisao postojanja bude da nas čini srećnim. To je toliko nerealno, da je upravo to bajka. I samim tim ne postoji. Dakle, princ ne postoji, ali zaista ne postoji i to trebamo prihvatiti. A sreća ipak postoji. I tu je, strpljivo čeka da je vidimo. A da li smo u stanju videti je, to je već druga priča…

Zar nije tužno kada pogledamo svet oko sebe i vidimo gomilu ljudi koji tako slepo traže svoju bajku, uporno ponavljajući kako bajka ne postoji, ali je svejedno traže. I koliko razočaranih roditelja nastavlja da prenosi začarani krug na svoje potomstvo u nadi da će njihova deca živeti svoju bajku, kada već oni nisu mogi da ostvare svoju. Na kraju svi ostajemo u večnom zatvoru vlastite iluzije. Ali se ipak možemo probuditi.

Imam prijateljicu koja je, kao i sve majke, svojoj najstarijoj kćerki čitala bajke. U međuvremenu je došla do ovog uvida (do kojeg sam ja sada došla i odlučila da sve ovo napišem), i kada je rodila drugu, a nedugo zatim i treću kćerku, njima više nije čitala bajke. Sa njima je postupala potpuno drugačije i čitala priče sa drugačijim sadržajem, a ako bi i čitale bajke ili gledale crtane filmove, dugo nakon toga bi razgovarale i analizirale sadržaj toga što su spoznale.

I šta se može primetiti posmatrajući njene kćerke? Najstarija kćerka je, kao i svaka druga žena, u večnoj potrazi za princem. Druge dve kćerke su potpuno nezavisne od muške pažnje. Pažnja im prija, ali njihovo raspoloženje ne zavisi od toga kako ih muškarac doživljava. Ne mogu reći da je samo „ne čitanje bajki“ doprinelo tome, ali je i te kako uticalo na njihov razvoj. One ne žive bajku i ne traže bajku. One su srećne u svakodnevnim životnim sitnicama, jer život i jeste upravo to. Sitnice.

Takve žene jednostavno nemaju prazninu u sebi koju bi princ sasitelj trebao da popuni, i samim tim, ga i ne traže. Potraga se završava onog trenutka kada nestanu praznine u nama, a praznine možemo ispuniti samo mi i niko drugi umesto nas to ne može učiniti, ma koliko molile Boga da se to desi. Takva su pravila Univerzuma. I postoje ljudi koji to znaju i žive u skladu sa tim pravilima. I srećni su. Hej, postoje ljudi koji su istinski srećni! Da samo možete zamisliti koliko sam bila fascinirana kada sam sve to prvi put videla. Sreća postoji, iako bajka ne postoji!
A sada i najstarija kćerka uči da bude sretna bez bajke…I uspeva u tome.

Isto tako, mnogi od nas, i te kako, mogu prestati od života zahtevati da nam pruži davno obećanu bajku. Vreme je da pogledamo svoj život i suočimo se sa realnošću. I bez obzira što nam se sopstvena realnost čini jako surovom, na kraju ipak možemo uvideti da je istina uvek bolja od laži. A laž je bila naša iluzija da će sa dolaskom princa naš život konačno postati bolji…
Princ nikada neće doći, jer on je oduvek tu. Taj princ smo mi. Sreću nosimo mi. I samo od nas zavisi da li ćemo sebi dozvoliti da budemo srećni u priči koja nije bajka, ali je ipak naš život.

Jelena

3 Gedanken zu „Bajka nas skupo košta

  1. jednostavna

    Slučajno sam naišla na ovu stranicu i pročitala nekoliko tekstova. Pišete pametno i zrelo, primjećuje se iskustvo i razmišljanje iza riječi. Krâj ovog teksta bi potpisala: Princ je u nama. Mi smo taj princ.- Ali bih išla dalje i to prevela: Ljubav je u nama. Mi smo ta ljubav.- Na kraju je spoj princa i (na primjer) Pepeljuge spoj muških i ženskih djelova nas samih. Izmirenje naših suprotnih atributa. Jrr bajke su putokaz. Simboli koji se trebaju otključati. Nije poenta u tome da se čeka na princa. Ja ću sada uzeti Pepeljugu kao primjer da razjasnim svoj pristup: djevojka koja radi cijeli život za druge i ostaje uskraćena pažnje i priznanja. Iako se trudi i voli i poštuje. U životu se dosta trudimo oko ljudi, posla, projekata… pa ništa od priznanja, ništa od „nagrade“. A zašto ju maćeha i sestre ucjenjuju i vrijeđaju? Iz zavisti i ljubomore. Iz nedostatka ljubavi, koju ne osjećaju ni prema sebi ni prema drugima. Umjesto da se suoče sa sopstvenim agresivnim djelovima svoje unutrašnjosti i izmire se sa njima, one se od njih odvajaju. A potiskivanje i laži dovode do zlobe, koja se, nepriznata, ispoljava u vanjskom ponašanju. Ljudi koji se iznutra rascjepe, dovode i vanjski oko sebe do rascjepa. Kasnije jedna sestra sebi sječe prste a druga petu, da stopalo stane u cipelicu. Kako sebe sjeku iznutra, tako to rade izvana ili obrnuto: odsječeni djelovi pokazuju na odsječenje duše.- Uvijek me začudi i zaprepasti kad se kaže da je Pepeljuga samo sjedila i čekala princa. Jer mislim: nije lako održavati kuću i raditi kućne poslove, služiti, bez odmora, bez utjehe, bez podrške. Nije to samo sjedenje. U samoj priči nikada nije rečeno da ona čeka na princa i hoće na bal da ga upozna, pa da se on zaljubi u nju i oženi ju. Naprotiv. Ona hoće na bal jer ima taj snažni osjećaj da bi trebala, nešto ju vuče. Sama nema odgovora šta bi to moglo biti ali ju želja i žudnja izgaraju iznutra. Baš ta žudnja je intuicija koju i mi ponekad imamo ali ju često odbacimo jer ne vidimo čemu vodi. Ni ona nije vidjela ali joj se ipak predala. Intuicija racionalno gledano nema logike, ali koliko puta smo kasnije, u pogledu nazad, bili sretni da smo ju slijedili? Ovdje je ključna lekcija vjerovati glasu u srcu, koliko god se on činio besmislenim.- Maćeha je simbol spoljašnjeg svijeta, koji kruži oko materijalnosti i društvenom dokazivanju. Koji zlostavlja moralno i tjelesno. Umjesto da traži spas i zadovoljstvo u vrlinama, ona ponižava nevinu osobu a time i samu sebe. Sa svakom intrigom se udaljava od svoje duše i hrani sebičnost.- Dobra vila je njena suprotnost: simbol majke koja se stara o svome djetetu i koja suosjeća. Nagrađuje Pepeljuginu patnju i pokazuje: tvoj trud nije uzaludan. Sa ove strane, gdje si radila, nisi ništa dobro dobila, ali tvoj trud nije ostao nepripažen. Priznanje ti stiže sa druge strane od koje nisi ništa očekivala, čak nisi ni znala da postoji. Dobra vila je ovdje ujedno i nada koja je izgleda ipak cijelo vrijeme tinjala u djevojci i poklanjala joj snagu da izdrži, da ne propadne, da ne izgubi svoje „ja“. Nada koja se obistinila.- Na kraju Pepeljuga izlazi pred princa ali ne u bogatim haljinama, u kojima ju je upoznao, nego kao siromašna sluskinja. Time ga pita: Uzimaš li me ipak, iako sam Pepeljuga, iako nisam princeza?- Haljine ovdje imaju dvostruku funkciju: Bila je lijepo obučena kad ga je upoznala, ali ipak nije bila namaskirana, kako možda djeluje na prvi pogled. Lijepe haljine su simbol njene unutrasnje ljepote, koja se vanjski pokazala. Ali mu ovaj put pokazuje i svoju drugu stranu, onu siromašnu, izjadanu, ispaćenu.- Jer ljubav i spokojnost dolaze kada uskladiš i negativne i pozitivne aspekte svoje ličnosti. Kada samoj sebi priznaš tko si i šta si. Ona nikada nije gajila ambicije biti princeza ili kraljica. Njene sestre su te koje su se htjele udati ne iz ljubavi, nego zbog statusa. Ovdje se pokazuje: ne juri za vanjsim atributima, neće te usrećiti, ljubav i plemenitost su u tebi. Prava ljubav ne pita za status nego za iskrenost.- A da je Pepeljuga bila sluškinja i nemoćna?- Ne bih tako rekla! Više mislim da je već oduvijek bila kraljica i to su i sestre i maćeha znale, zato su ju sputavale i ponižavale: da izgubi sebe, da omrze sebe, da osakati sebe time da izgubi vjeru, nadu i ljubav, da postane agresivna i prazna kao i one. Htjele su da se rascjepi.- Jer koliko ljudi nam u našem životu brani da budemo ono što jesmo, koliko prepreka nam naprave, koliko nas umanje i uvjere da smo bezvrijedni?- Lekcija je da se ne damo i ne predamo, da idemo našim putem i izdržimo zlobu i napast ljudi oko nas, da se ne udaljavamo od vrlina i duše, nego ostanemo vjerni sebi u svojoj sredini.- Pepeljuga nikada nije bila Pepeljuga: od samog početka je bila kraljica. Trebalo joj je vremena i životnog iskustva da to prepozna i zauzme svoje pravo mjesto.- Bajke na prvi pogled izgledaju glupe i pritivne ako ih uzmemo preozbiljno za riječ- potrebno je razmotriti i otljučati njihove simbole, prenijeti ih u drugi kontekst, tako reći: prevesti ih. Tada otkrivaju svoj potencijal, svoju mudrost, snagu i energiju.- Carl Gustav Jung se u svom psihološkom radu bavio bajkama. Bajke su ogledalo naše duše. Sadržavaju svjesne i nesvjesne djelove naših jakih i slabih strana. Odobravaju suočavanje sa nesvjesnim aspektima jer su kapija u podsvijest. Ukazuju nam naše unutrašnje istine, potrebe, žudnje, želje, probleme i identifikacije. Ako se izvade iz simboličnog konteksta i prevedu, u stanju su izgraditi most između „spolja“ i „unutra“ i pomoći izmiriti uzbrkane, nepreboljene i neshvaćene emocije i doživljaje.- Eto, ja sam se malo raspričala, ali sam imala potrebu priskočiti bajkama u pomoć. Poštujem vaš stav i drago mi je da smo ušle u razgovor, jer mislim da ovaj vaš blog, pošto je javan, želi i nudi svrhu komunikacije.- Ako želite da se udubite malo više u tematiku: Carl Gustav Jung, Verena Kast i Eugen Drewermann imaju knjige u kojima opširnije obrađuju bajke. Samo ne znam kakva je ponuda na našim prostorima, pošto živim u Njemačkoj. Četvrta preporuka je Anselm Grün, koji u svojoj knjizi „Duhovnost odozdo“ isto ima poglavlje o bajkama.- Sretno na daljnem putu i pisanju.

    Antworten
  2. Jelena Hartnett Beitragsautor

    Najlepše hvala sto ste vase misljenje podelili sa nama. Slazem se da ima mnogim aspekatima analize bajke i da mozemo bajke(kao i sve u zivotu)posmatrati sa razlicitih uglova. Ali jedno je sigurno-sve je u nama. Kako ste vi divno napisali „Princ je u nama. Mi smo taj princ.- Ali bih išla dalje i to prevela: Ljubav je u nama. Mi smo ta ljubav.- Na kraju je spoj princa i (na primjer) Pepeljuge spoj muških i ženskih djelova nas samih. Izmirenje naših suprotnih atributa. Jrr bajke su putokaz“.
    I ja, takodje, smatram da je izmirenje suprotnih atributa sustina naseg razvoja…

    P.S
    I autorke ovog bloga su u Nemackoj. :))

    Antworten
    1. jednostavna

      Znala sam ja da smo se mi našle i mislimo isto! I ja mojim drugaricama uvijek kažem: Ne čekaj na princa! Nema ga, neće doći! Princ je u tebi i ljubav je u tebi! Neće niko izvana doći da te spasi!- Često mi se dešavalo, da poslije takvog mog pristupa prekinu prijateljstvo, što me tada boljelo, ali sada mislim da nismo bili jedno za drugo. Time smo razjasnile naše ličnosti i puteve.- Slučajno sam došla na ovaj sajt zbog teksta “ Zašto sam izašla iz vortexa“. Iza mene je isti put. I ja sam izašla iz te priče. Bilo je bolno i teško. Pratilo me puno frustracije, kajanja, ljutnje i očaja. Pala sam na pod i raspala se na hiljadu komada. Mislila sam da nikada neću izaći iz toga i spojiti se opet. Izgubila sam snagu, volju i nadu, sve aspekte koje su me prije činile ljudskim bićem. Osjećala sam se osakaćeno i prevareno. Najgore je bilo da sam se dobrovoljno upustila u to i sama sebi napravila tu zamku. Rascjepala sam se ni za šta. Dobitak takvog načina života je prvo lijep, logičan i pobjednički, ali plaćanje računa stigne, kad tad. Meni to sada iz gledanja unatrag izgleda kao kockarska sreća: Prvo pobjeđuješ i to te primami, ali poslije toga samo gubiš, plaćaš i gomilaš dugove. Ali igraš dalje da vratiš onu početnu sreću. Trebalo mi je vremena razviti razumijevanje za taj segment moga života i oprostiti samoj sebi. Danas znam da su taj moj put i raspad bili potrebni da raščistim sa nekim idealima i identifikacijama, koji su me iscrpljivali i uništavali. Suočavanje sa sjenkama me otvorilo prema uzbudljivim i zanimljivim osobama, znanjima i doživljajima. Moj život u vortexu nikada nije bio tako bogat i raskošan kao ovaj sada.- Baš mi je milo da ste iz Njemačke a pišete na našem jeziku. Vidim ogromnu potrebu za vrstu ovakvog sajta i pristupa koji propagirate. Vortex, zakon privlačenja i ta učenja su još mlada na našim prostorima a prodavači tih priča niču iz zemlje kao korov. Čupanje tog korova ne vodi ničemu osim frustraciji. Počupaš ga na jednoj strani a on nikne na drugoj. To je beskrajni posao.- Zato je dobro nuditi i opisivati druge koncepte i pristupe, pa kome se svidi, neka uzme, kome ne, neka prođe i ide dalje. Vjerujem da će s vremenom i na našim prostorima narasti publika koja je željna pravog i plodnog cvijeća, koje miriše, raste, živi pa čak vene i umire. Jer to je prednost plastici: plastično cvijeće je lijepo ali nema života u sebi i neće ga nikada razviti. Dodirnuti listove živog cvijeta je drugačije od pipkanja plastičnih listova. Danas to znam, jer sam prošla kroz plastiku i ne bih se nikada više vratila u taj svijet nazvan vortex.- Zato vas molim i podržavam da pišete dalje i nudite izlaz onima koji ga traže.- Na kraju se vraćam Anselmu Grünu i njegovoj knjizi, da vam napišem njemački naslov: Spiritualität von unten. Mala i tanka knjiga, više knjigica nego knjiga, ali moćna i snažna na ohrabljujući način!

      Antworten

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.