Archiv der Kategorie: Duhovne ljubavne priče

PAZI ŠTA BIRAŠ

Lepo kaže Balašević:
„Jedva sam čekao da omatori, pa da je više niko ne gleda, al‘ ne da se veštica…“

Postoje žene koje sa godinama postaju mnogo lepše, moćnije, sigurnije… Dobijaju poseban stav i samopouzdanje. Zrelost.
Znaju šta hoće i ne padaju pod vlast sopstvene lepote, koja im je u mladosti često bila teret. Više proklestvo nego blagoslov. Ali pošto su s’vremenom naučile vladati sobom i prestale dopuštati nagonima da ih vode…postale su zrelije. I ta zrelost se ogleda u njihovoj još većoj privlačnosti, kojoj godine ne mogu ništa.
Unutrašnja lepota prevazilazi spoljašnju, jer baca svetlost oko čitavog bića.
Isto je i sa unutrašnjom ružnoćom. Ona baca sivilo. I ma koliko spoljašnjost bila privlačna, to sivilo je čini odbojnom.

Naravno, isto važi i za muški rod, jer stvoreni smo po slici i prilici Boga. Ali sami biramo da li ćemo ostati Božija deca ili se okrenuti na suprotnu stranu.
Jer na ovoj planeti samo čovek ima slobodnu volju.
Zato…pazi šta biraš
.

Jelena

I RODIĆU SE PONOVO

Nismo se sreli da bismo nešto započeli, već završili. I verujem da smo uspeli u tome, za dobrobit svih.
Iako je bol neizdrživ.
Spojiti se sa bićem za kojim najviše žudiš, samo da bi se konačno razdvojili, za sva vremana, to je bol koji je teško preživeti. Ali čovek je žilava sorta, preživi i nemoguće, čak i onda kada je najubeđeniji da neće uspeti!

Povezati se sa Božanstvom u sebi…ka tome svi žudimo. A Božanstvo tražimo u drugoj osobi, i onda umiremo od bola kada ta osoba nestane iz našeg života.

Moj Gosode, moja Boginjo, Tvorcu moj, spasi me od mraka u meni skrivenog! Zaštiti me od besmisla postojanja koji mi u mislima živi. Nauči me da prepoznam koje misli nisu moje i da ih pustim da odu iz mene…
Pomozi mi da istrajem kada najviše boli i svesnost mi daj da dopustim bolu da teče, ne bežeći od njega.

Budi uz mene dok hodam kroz vatru i kad je najteže čuvaj me da ne pokleknem! Pridrži me dok posrćem i padam, i ne daj mi da skrenem sa puta. Snagu mi daj da završim putanju koju sam izabrala, i da pustim da izgori u meni ono što goreti mora.
Kada je najteže, pokaži mi kako da se prepustim Milosti Tvojoj. I kada boli i bol utrobu para, ljubavlju svojom pomozi mi da pustim da boli…jer znam da prestaće.

I rodiću se ponovo. Po Tvome liku i naličju.

Jer to je sudbina. Maktub.

Jelena

( Kali)O( )

Seksualni rob

Tekst je inspirisan rečenicom iz knjige Lečenje Šopenhauerom.
„…I svi imamo jedan cilj da se iskobeljamo iz ropstva seksa.“

Podavati se nagonima,strastima,opsesijama koje daju lažnu sliku slobode, zar to nije robovanje?
Čeznuti za seksualnim užitkom, onom fantomskom zverkom koja prodire u tvoju nutrinu verujući da će tako dopreti do tvoje duše, u bezumnoj nadi da će posle trostrukog orgazma život biti bolji… Zar to nije iluzija slobode?

Samo da on dođe i pruži mi užitak! Samo da na nekoliko sekundi osetim kako je to biti u raju! Samo da zaboravim
na svoj život!!! Da nestanem sa ove proklete planete, uzdignem se iznad bola, očaja, besmisla i barem na par sekundi da budem ono što zaista jesam. I žrtvovaću sve radi toga osećaja! Živeću samo za to! Tražiću ga kao što gladnik traži mrvicu hleba! Seks je spas!

Ionako u životu ne vidim nikakav smisao. Patnja, muke, neprekidna borba… Jedina radost je orgazam. Odlazak u raj. Vrteška u kojoj gubim pojam o vremenu i prostoru. Postojimo samo Bog i ja. Samo tad mogu da Ga vidim. Ali na kratko, toliko kratko da me hvata bes! Hoću još, jače,više, žešće!! Daj mi još orgazama, daj mi više prilika da budem kraj Boga, pobogu, zar ne vidiš koliko mi je potreban?!Histerišem na partnera izbezumljena i očajna.

Što ne traje duže?! Kad je najbolje ti prestaješ! Što mi to radiš?? Ne možeš sada stati! Nisam Ga videla! Nisam osetila raj, jebi se ti i tvoje prerano svršavanje! Kako se ne možeš kontrolisati?! Odlazi iz krevata, nastaviću sama, ionako od tebe nikakve koristi nema!

I raj se jedva nekako pojavljuje na delić sekunde. Žudno pružam ruke Bogu, presrećna i očajna u isto vreme. Tu sam, vidi me!! Uzmi me sebi! Ne vraćaj me u ovaj grozni svet, molim Te! Ali Njegovo prisustvo odjednom počinje da bledi i nestaje… Magija je tako brzo prošla i sada ležim očajna jecajući od bola. Ne!Ne!Ne! Opet si me izneverio! Nije to ono za čim tragam! Šta da učinim da ostanem u Tvojoj blizini večno? Bože, čuješ li me?!

Bog me čuje, ali ja njega ne čujem. Do mene samo dopire prepredeni glas demona koji oholo šapuće: „Treba ti bolji muškarac, onaj koji će ti pružiti nezaoboravni užitak“. I ja izbezumljena poverujem da je to glas Boga i krenem tragati za famoznim muškarcem spasiteljem. Onim koji će svojim kopljem prodreti u mene kao Sveti Đorđe u aždaju. Silovito i ubilački, baš kako i dolikuje jednom demonu. O, da! Spasiće me od muka neko ko je sjeban kao i ja, jer ćemo zajedno da se uzdignemo do našeg Tvorca…

Kakva savršena obmana uma. Kakav apsurd! Naći muškarca koji će me putem seksa dovesti do Boga i ostaviti u večnom raju… Bajke su mnogo realnije od ideje koja je krojila moj život i mutila ovo malo razuma što mi je ostalo. Princ spastelj, ali princ tame, očigledno. Bogu hvala, pa ga ne pronađoh, jer tamo gde bismo nas dvoje zaplovili, sigurno nas ne bi dočekao Sveti Petar, jer bi kapije pakla već uveliko bile otvorene i spremne za nas.

f6efa5014fe0cfcacb60f279f6f2df4aŠta me je zaustavilo od sigurnog samouništenja? Čini mi se moja molitva koja je poticala iz same srži moga bića. Molitva za spas i trunku mira. Molitva za slobodu. Ljubav. Dodir Božanskog.
Jer nijedan muškarac nije mogao pružiti ono za čim sam vapila. Nijedan orgazam nije trajao dovoljno dugo da bih se zadržala u naručju Boga. Nijedan vatreni seks nije donosio mir, baš naprotiv…

Ljudi traže različite puteve do Boga i mira. Obično tražimo nešto spolja da nas odvede gore do raja. Toliko smo fokusirani na spoljašnost da zanemarujemo ono što je u nama, duboko zakopano ali svejedno prisutno. I taj potisnuti deo vlada našim životima, dajući nam najbesmislenije ideje kako da dopremo do spasa, istovremeno nas udaljujući od željenog cilja.

Orgazam je moje sredstvo za postizanje cilja, verovala sam. A cilj je bio mir. A mir je pružao Bog. Dakle, Boga ću naći preko muškarca, jer muškarac pruža potpuni orgazam. A muškarca koji, ni manje ni više, vodi direktno do Boga, vrlo je teško naći. Zapravo nemoguće! I bes je vladao mojim bićem!!! Kako da stignem do tebe, Gospode, kad ne mogu naći savršenog ljubavnika? Da li to znači da ću večno lutati izgubljena i očajna? Predata na milost i nemolost šamarima života? Odbačena i bedna. Sama. Bez Tebe, uvek ću biti sama… Zašto si me se odrekao, Svemogući? I ti bežiš od mene?

I onda, nakon toliko muka i očaja, konačno sam spoznala istinu koja mi je čitavo vreme bila ispred nosa. Okreni se sebi. Bog je uvek sa tobom, ali ne vidis ga od od sopstvenog ludila. A put do oslobođenja i izlaska iz košmara je težak i njime moraš koračati sama… Da li si spremna? Nema posrednika. Nema muškaraca spasitelja. Nema lažnog raja. Ideš sama i postepeno se oslobađaš, istovremeno postajući bolja, hrabrija, nežnija, saosećajnija… Postaješ ljudsko biće. Humana i milostiva. Pretvaraš se u lice i naličje Boga. Pristaješ li koračati tim putem?

A kao da sam imala izbora? Ili to ili smrt. Odlučila sam se za život, ma kako neprivlačno delovao. I tada se sve počelo menjati. Čitava prizma života.

I polako počinješ shvatati da više nisi rob. Ne robuješ ničemu, naročito ne seksualnim strastima, jer svaka strast je opsesija. A opsesija dovodi do ludila. Ludilo do odvajanja od sebe. I šta na kraju postaješ? Čovek koji živi, a nije živ. Rob sistema. Jedeš, spavaš, radiš, kupuješ, jebeš, gradiš, plaćaš… Mehanički, poput robota, činiš ono što se od tebe traži, dok ti se iz dubine duše otima krik: „SPASI SE“!!! Da li ga čuješ?

Jelena

Sirova lepota postojanja

Ti si moj bol. Onaj nepodnošljivi sirovi bol. Izrazito ljudski, jer u njemu nema ništa božansko.
Šta znaju Bogovi šta je sirova ljudska patnja, gruba i neotesana? Ona podmukla i sveprisutna guja u nedrima, koja sa takvim zadovoljstvom ujeda dušu?

Tu nepodnošljivu surovost emocija može osetiti samo ljudski stvor. Onako galantno, skoro smireno, kao da uživa u tome…

A zašto, pitamo se?
Da bi se približili Bogu, odgovor glasi.
I da bi se oslobodili gospodara uma svoga. Ega.
I da bi, naposletku, spoznali ljubav u punom sjaju večnosti.

Eto, zato dobijamo velike zalogaje patnje.
Zalogaje koje teško varimo i vrlo često se gušimo njima, jer ne znamo glodati bačenu nam kosku. Mali smo, a tvrdimo da smo veliki.
Minijaturni psi koji misle da su opake zverke. Deca izgubljena u vremenu…

Zato, kada bolje razmislim, hvala ti što si moj bol. Onaj sirovi.
Takođe, hvala ti što si deo moga života, jer uz tebe rastem.
I hvala ti što odlaziš i oslobađaš me.

Jelena

ZAŠTITNIK – deo 1

Posmatram ljude oko sebe i pitam se šta se desilo sa svetom? Ili sam ja možda previše drugačiji od ostalih, pa nisam u stanju razumeti ljude? Samo znam da nešto ne valja, ma koliko sebe ubeđivao da nisam u pravu, dokaze vidim svuda. Toliko je nesreće na ljudiskim licima, zar nas je Bog stvorio da budemo toliko nezadovoljni? Sumnjam. Stvorio nas je po svojoj slici i prilici, prema tome, trebali bismo biti oličenje samog Tvorca. Ljubav. Ali nažalost, mi smo se pretvorili u potpunu suprotnost ljubavi. Postali smo praznine koje pokušavaju da se ispune mržnjom, ali mržnja nas ne ispunjava, ona razara.

I onda se setih moje Silvije… Ljubav. Sreća. Strast. Bol. Ko je sada dodiruje? Čija je? Gdje je? Tuga me obuze, kolena počeše da klecaju kao i uvek kada na nju pomislim. Ne mogu sada da se predajem tome, moram ostati pribran, nisam u mogućnosti da padam u bezdan kada me toliko obaveza čeka. Nastavih da koračam ulicom čvrsto pokušavajući da se se skoncentrišem na ljude oko sebe.

-Da li si ti normalna? Ne možeš tako obučena da hodaš gradom? Izgledaš kao drolja!-začuh iza sebe besni glas.
-Ali tebi se sviđa ova suknja! Nosila sam je kada smo se upoznali, rekao si da izgledam savršeno!-ženski glas je bio na granici da se pretvori u plač. Razočarana. Ogorčena. Prevarena.
-Sad kad si sa mnom ne možeš se tako oblačiti, neće tebe niko gledati, je li ti jasno?! Ti si moja i samo za mene se tako oblačiš!
-Pa, sa tobom sam! I šta trebam sad da radim? Da uvek nosim trenerke? Hoću lepo da izgledam, ne razumem zašto se ljutiš?
-Slušaj mala, suknje si nosila pre nego što smo se smuvali, a od sada nosiš ono što ti ja kažem, je li jasno?-glas mu je bio preteći. Devojka ne reče ništa samo spusti glavu, poput robinje kojoj su stavili lance. Samo što je lanac bila njegova ruka prebačena preko njenog ramena, ne zaštitnički već osvajački.

Jeza me obuze. Bože, zašto dozvoljavaš sve ovo,pomislih? Kako svet može postati bolje mesto kada decu prave ljudi poput ovog para? Ne znaju oni šta je ljubav, jer strah ih uništava. A kako iz straha stvoriti dete ljubavi? On, koji je prestravljen od odbacivanja, veruje da će je moći zadržati tako što je kontroliše. Ona, očajna od niza promašenih veza i preplašena od samoće, pristaje na sve samo da ima muško pored sebe, jer neće da ostane neudata. I onda se pitamo zašto imamo toliko razvoda danas? Gde je nestala ljubav? Zar je poštovanje postalo luksuz koji samo pojedinci mogu sebi da priušte? Posvećenost voljenoj osobi, razumevanje i podrška…zašto je sve to odjednom izgubljeno?

Silvija. Kroz glavu mi prođe trenutak kada sam je prvi put video. Sedela je na klupi u parku i plakala. Brisala je oči maramicom i tiho jecala, potpuno očajna. Nisam znao šta da učinim u tome trenutku. Žurio sam na posao, gomila obaveza me čekala i samo sam prošao pored nje. Ali nisam mogao da odem, jednostavno nisam mogao da je ostavim tako samu i nezaštićenu. Izgledala je kao najkrhkije stvorenje na svetu, poput novorođenčeta ostavljenog u divljoj šumi na milost i nemilost divljim zverima. Ne, nisam mogao od odem.

-Da li želiš još jednu maramicu.-upitao sam je pružajući joj maramice.
Podigla je pogled ka meni i nastavila da plače gledajući me. Nije bila u stanju da priča i ja sam to razumeo. Samo sam seo pored nje želeći da joj stavim do znanja da nije sama. Njeni jecaji su trajali još neko vreme, ali su se postepeno smanjivali. Na kraju je zatražila maramice od mene, kao da tim činom označava kraj te faze bola.

-Izvini…ja ne mogu da se kontrolišem…misliš li da sam luda?-isprekidano upita.
-Ne, uopšte ne mislim da si luda.-rekoh joj odjednom fasciniran njenom lepotom koju ranije nisam ni primetio.
-Stvarno mi je teško, toliko bola se skupilo… Osećam kao da sam sama na ovome svetu, odbačena od svih. Strašan je ovaj život, zar ne?
-Pa, jeste strašan…ali ima i lepih stvari na ovome svetu. Nije baš sve tako crno.-odgovorih joj dok mi je srce lupalo, a telo se preznojavalo.
-Ja ne vidim ništa lepo, toliko sam razočarana…-i opet je počela da plače i ja nagonski prebacih ruku preko nje i ona spusti glavu na moje rame. Osetio sam vrelinu njenih suza koje su nekontrolisano lile. Toliko sam želeo da je zaštitim, tužno je kada žena pati. Mi muškarci bi trebali da imamo jednu jedinu misiju u svome životu-da štitimo žene i decu. Sve ostalo je manje važno. Stvoreni smo da bismo se starali o onima koji ne mogu sami da se brinu za sebe. Jer i oni će se jednog dana starati o nama kada nam pomoć bude potrebna. Koliko su pravila igre na ovoj planeti jednostavna, zašto smo ih toliko zakomplikovali?

12648162_10208983743216613_1313780769_n-Oprosti, molim te…ja ne znam ni ko si ti, a evo plačem na tvome ramenu. Uh, pa majica ti je mokra od mojih suza! Jao, oprosti,nisam htela…
-U redu je,-prekinuo sam je u njenom pokušaju da se opravda-nemaš potrebe da se izvinjavaš, zadovoljstvo mi je da ti barem malo olakšam muku…
U tome trenutku njen pogled je postao malo nežniji, očaj se na trenutak izgubio i pojavio se tračak svetlosti.
-Ti voliš da pomažeš ljudima?
-To je obaveza i potreba svakog čoveka. U nama su duboko usađeni nagoni da zaštitimo one koji su u nevolji.
-Ne, nisu svi takvi! Ne razmišljaju svi kao ti, baš naprotiv, ljudi se sklanjaju od nevolja, neće da prljaju ruke, prave se da ništa nisu videli…Pa, vidiš li ti šta se dešava na ovome svetu? Mi smo u paklu!-glas joj je postao histeričan, bila je ljuta što joj pokazujem da ipak nije sve tako crno i što razbijam njenu iluziju o svetu koji se okrenuo protiv nje.
-U pravu si, većina ljudi se tako ponaša, preplašeni su i misle da smo svi odvojeni jedni od drugih. Trebalo bi da se pretvaram da tvoja patnja nema nikakve veze sa mnom, ali varaš se! Kada ti patiš to dodiruje mene, jer mi smo jedno. Svi mi smo jedna duša podeljena u različitim telima, ali povezani nevidljivim nitima koje potiču od Boga. ZaJedno. I zato nije u redu da prođem pored tebe i pretvaram se da te nisam video, jer me je svejedno tvoja patnja dotakla i moja dužnost je da ti pokušam pomoći.
-Sa koje si ti planete?-iznenađeno me je upitala i ja sam počeo da se smejem. Ni ona nije mogla da izdrži i osmeh joj se pojavio na licu. Osmeh Boginje! Moj Gospode, zaljubio sam se u taj osmeh koji sam gledao hiljadama godina unazad, siguran sam u to. I znam da sam svaki put reagovao kao tad. Opčinjen nekom tajanstvenom magijom, a opet tako poznatom. To je ljubav. Ne može biti ništa drugo osim ljubavi. Čista, beskrajna, blagoslovena i očaravajuća ljubav.
Verovatno je tog trenutka bila u stanju da vidi rađanje ljubavi u mojim očima, jer je naglo prestala da se smeje i ustala. Ustao sam za njom, a ona mi je rekla da mora da ide. Uzeo sam je za ruku i pitao da ostane još malo, nisam mogao podneti da se odvojim od nje.
-Nemoj još da ideš,-užurbano rekoh,-možemo otići negde na kafu…
-Ja moram da idem, ne mogu da ostanem, ne mogu opet isto da prolazim, pa poludeću!-izgovorila je sve u jednom dahu i pokušala izvući svoju ruku iz moje. Pustio sam je i ništa nisam rekao. Okrenula se i počela da se udaljava.
-Kako se zoveš?-doviknuo sam za njom. Zastala je i nakon par trenutaka se okrenula.
-Silvija. Ti?
-Bojan.

Stajala je tako ne znajući šta da radi. Brzo sam krenuo ka njoj, a ona je instinktivno krenula unazad, poput preplašene životinje. Bio sam svesan njenog straha, iako ga nisam razumeo. Ko zna šta ona na svojoj duši nosi?

-Biću ovde sutra u isto vreme, ako poželiš da me vidiš, dodji. Shvatam da si sada previše tužna i zbunjena, ali verujem da ćeš se polako smiriti i možda odlučiti da dođeš da se upoznamo i…-više nisam znao šta da kažem, samo sam stajao i gledao u nju.
-Ja…ti ne znaš kako je meni i koliko sam besna! Ne mogu opet da se prepuštam, mislim da ću umreti ako ponovo sve krene…-dok je pričala bol se oslikavao na njenom licu, jasno sam mogao videti koliku borbu u sebi vodi.
-Shvatam da ti nije lako. Isto tako znam da je lakše kada tugu podelimo sa drugima. Ne tražim od tebe ništa…samo ti pružam mogućnost da olakšaš sebi, ako želiš.
-Moram da idem, ćao!-naglo se udaljila , skoro trčeći. Sa mukom sam se obuzdavao da ne krenem za njom. Ne vredi da je pokušavam zadržati ako ona želi da ode. Ali je mogu čekati ako poželi da se vrati.

I vratila se, noseći sa sobom svetlost koja se stidljivo probijala ispod tame koja joj je pritiskala dušu. I ja se nisam pokajao što sam je danima čekao na istom mestu proklinjući sebe što nisam insistirao da mi ostavi svoj broj telefona. Ali svejedno nisam gubio nadu da će se pojaviti i kada se pojavila mislio dam da ću pasti u nesvest, jer nisam bio siguran da li je stvarna?

I tako je počela naša priča koja još nije završena i neće se završiti dok sam živ, iako ne znam gdje je ona sada…

Nastavak sledi.

Jelena

ZDRAVA LJUBAV

-Ja zapravo nikad nisam istinski volela muškarca. Mnogo je zastrašujuća ta spoznaja.
-Kako znaš da nisi volela?
-Bila sam zavisna od njega. Kad je on tu sve je dobro(iako nije), kada nije tu ja samo gledam način da dođem do njega. Isto se ponašao i on. Ne, to nije ljubav.
Kada se svađamo mrzim ga kao da mi je najveći neprijatelj, a kada se pomirimo grlim ga kao da mi život od njega zavisi. To je sve samo ne ljubav!
-I šta je po tebi ljubav?
-Mir. Kada je kraj mene volim ga i mirna sam. Kada nije tu podjednako ga volim i podjednako sam mirna. Kada se svađamo ne mrzim ga, samo me malo nervira ali ga svejedno volim i poštujem. On nema potrebu da me menja i prilagođava sebi. Prihvata me takvu kakva jesam i mi rastemo zajedno, pomažući jedno drugom.
Ne prezirem njegove slabosti, jer ga volim i kad je slab. Isto kao što on mene voli kada sam najgora, jer zna da to zapravo nisam ja, već deo mene koji traži da ga spoznam. A on voli sve moje delove, i lepe i ružne. Jer sve to čini moju ličnost.
Kada volimo slobodni smo. Ako nema slobode tu nema ni ljubavi. Prosto.
-Svesna si da moraš ozdraviti sebe da bi mogla zdravo da voliš?
-Da. Svesna sam.
-Moraš raščistiti maglu u svojoj glavi, osloboditi se demona koji upravljaju tobom i vode te u propast, moraš pronaći sebe. Dok sebe ne nađeš nećeš naći ni njega… Da bi bila voljena onako kako želiš, moraš prvo sebe da voliš istim žarom. Voleti sebe i kada si slaba, besna, očajna…to je zdrava ljubav. Da bi u potpunosti voleli i prihvatili drugo biće, prvo moramo prihvatiti sebe.
-Zato je tako malo zdrave ljubavi među ljudima…jer mešamo strast, potrebu i glad sa ljubavlju. Tražimo od partnera da nas voli onako kako nismo u stanju sebe voleti. I uvek patimo, jer niko nas tako ne može voleti dok sami sebe ne zavolimo.
-Oslobodi sebe okova i oslobodićeš ljubav koja je oduvek tu, ali potisnuta strahovima. Dopusti joj da slobodno teče.
-Neka nam Bog pomogne…
-Pomaže. Uvek pomaže.

Jelena

Neka gorim

-Zarobljena si? Oslobodi se.
-Kako?
-Pusti sve. Samo pusti.
-Lako je reći! Ja ne znam kako to učiniti?
-Goriš? Pusti da izgoriš do kraja. Ne opiri se. Ako hoćeš biti nova, pusti neka izgori staro. Moraš postati prazna da bi ponovo bila puna.
-Nije lako…
-A ko ti je rekao da će biti lako? Ili ćeš ići do kraja, prepustiti se i konačno osetiti šta znači biti živa, ili ćeš nastaviti živeti lažnim životom u bleštavo upakovanom paklu?
-Jedino što želim je izaći iz pakla.
-Onda idi do kraja. Neka gori sve!
-I šta će ostati od mene?
-Ostaćeš prava ti, oslobođena ludila. Čista. Mirna. Božije dete. Živa. Konačno živa!
-Onda neka gorim!

Lilit

Jelena

Razum u beznađu

On razume njeno ludilo. Ne osuđuje je. Zaljubljuje se u brutalnu iskrenost mrčne strane njenog bića, fasciniran lepotom suprotnosti koje se bore za prevlast njene duše. Anđeoska svetlost koja je čini božanstvenom i demonski mrak koji od nje stvara zver, teraju ga da život slavi kroz nju.

Ko pobeđuje u neprekidnoj borbi svetlosti i tame? Posmatra je kako posrće i pada proklinjući sebe i sve oko sebe. Nagonski hrli ka njoj da joj olakša, ali na vreme se zaustavlja. Ona mora sama proći kroz oluju, čuje glas koji ga upozorava po ko zna koji put. Ne mešaj se jer ćeš prekinuti njen razvoj. Gvožđe se kuje dok je vruće, zar ne? Pusti je da gori i postigne oblik za kojim čitavo njeno biće vapi. Ne razbijaj jaje pre nego što je stvorenje u njemu spremno da se izlegne.

I on zastaje tik uz nju pokušavajući mirno gledati njene muke. Ne, nije miran. Čvrsto stišće šake i duboko diše, svom snagom se trudeći da zaustavi porive koji ga vuku ka njoj. U sebi ponavlja reči za koje veruje da će dopreti do njene duše. Ne odustaj. Kad je najgore tada najviše rasteš. Prepusti se i imaj poverenja. Ja sam tu.

Da li me osećaš, pita je? Odjekuju li moje reči u tebi onako kako tvoje odjekuju u mome biću? Znaj da svaki put dok me nemo dozivaš čujem te. I kad me proklinješ i teraš dođavola, činiš me najsrećnijim čovekom na svetu! I kad me se odričeš i prezireš želju koja te meni vuče, radost u meni raste. I dok vrištiš u agoniji besmisla i besniš što ne možeš da me vidiš, znaj da sam tu. Čak i kada me nazivaš nepostojećom utvarom, smejem se.

Znam da si svega svesna. Kada se talasi ludila umire, opet si u stanju spoznati prisustvo koje je oduvek u tebi. Ti veruješ i osećaš koliko te Bogovi vole. Iako ih se često odričeš onda kada padneš u najveći bezdan ubeđena da su se i oni tebe odrekli, na kraju uvek shvatiš da ti je sve što se dešava neophodno. Kako bi drugačije rasla i postala ono za čim ti duša čezne? Žena svesna svoje moći. Ona koja oseća mir. Budna.

A kako bih ja mogao sve ovo znati? Pitaš se sa izvesnom dozom sarkazma. Kako ti, nepostojeći, možeš bilo šta da znaš kada nisi pored mene? Ogorčeno pitaš i ne očekuješ odgovor. Jer ti odgovor znaš. Oduvek si ga znala.

Mi smo isti. Dva dela jedne celine. I mene je ludilo nosilo svojim halapljivim talasima i bacalo kako mu se prohte. O, da, bio sam na dnu pakla bezbroj puta. I svaki put izašao iz njega jači, svesniji, bolji. Čak se usuđujem reći da sam postajao bolji čovek posle svakog susreta sa čovekom koji nosi moj mrak. I ja se bližim kraju svoje agonije, skoro sam doplivao do druge obale, one koja predstavlja raj i konačni izlaz iz pakla. I neizmerno sam srećan.

I zato tako često poželim da ti pomognem da ne potoneš, jer tu si, nadomak raja. Ali ne činim to, jer sama moraš savladati talase. To je zakon. Svako mešanje uništilo bi tvoj put koji si tako hrabro prešla. Ne odustaj… Cela Vaseljena je uz tebe. Raduj se svakoj suzi, jer blagoslov su tvoj.

I ja sam tu, iako me, od magle kroz koju koračaš, još ne možeš videti. Ali ti osećaš i znaš da sam tu. Kad bude vreme magla će nestati. I nastavi koračati…u ime svih koji te nesebično vode kroz beznađe pružajući ti nadu. Koračaj zbog sebe i nas. Koračaj u ime ljubavi.
Volim te.

Jelena

Da li mi se on sviđa?

Prema nekim istraživanjima dovoljno je od 90 sekundi do 4 minute da shvatimo da li nam se neko sviđa ili ne?
Apsolutno se slažem sa ovom teorijom, naročito kada su partneri u pitanju. I nakon tog vremenskog intervala je zaista bespotrebno terati sebe na sastanak sa tom osobom, jer „možda mi se svidi kad ga malo bolje upoznam“. Možda može da me oduševi kao čovek, ali kao potencijalni ljubavnik…ne.
Ne mora u tih famoznih 90 sekundi da se dogodi fatalna privlačnost ili ljubav na prvi pogled, ali to je dovoljno vremena da shvatim da li želim da sedim i pričam sa njim? Da li mi prija njegovo društvo? Ako se taj osećaj ne pojavi, zašto izlaziti na sastanak i mučiti i sebe i njega?
Govorim iz ličnog iskustva (što svakako nije univerzalno pravilo), svaki put kada bih naterala sebe da izađem sa muškarcem koji će, možda, da mi se svidi ako mu dam sanšu (jer glupo je odbijati sve udvarače, prepredeno šapuće moj ego)…dogodi se razočarenje!Baš nijedan od tih sastanaka nije popravio moj prvi utisak stečen za onih 90 sekundi!
I kada sam konačno odlučila slušati svoju intuiciju, oslobodila sam se muke! Jao, kakvo je olakšanje ne ići na neugodne sastanke na kojima se oboje trudimo ostaviti dobar dojam, a već unapred znamo da je to besmisleno…

Prava mala agonija koja se, zapravo, vrlo vešto može izbeći ako odlučimo slušati intuiciju i utišati glas ega koji nas plaši rečima: pa, šta ti hoćeš?? Ostaćeš sama! Probirač otirač! Tražiš idealnog, a takav ne postoji!

Ali doboro je spoznati da ono što nam sleduje naći će nas, ma gde bili. Svaka nam situacija u životu dolazi jer donosi određeno iskustvo i priliku za dalji razvoj. Neko će nam biti učtelj, a neko mučitelj. U svakom slučaju, i jedan i drugi su nam neophodni… A jedno je sigurno – od subine ne možemo pobeći.
A što se tiče partnera, doći će nam onaj koji nam je potreban za sazrevanje…hteli mi to ili ne. I ako je za nas…privući će nas, možda baš za 90 sekundi. 🙂

Jelena

GLAD

Šta je sve čovek u stanju učiniti za mrvicu ljubavi? Izdati. Napustiti. Povrediti. Pa, čak i ubiti. A ironija je što smo stvoreni kao ljubav i naše prirodno stanje je ljubav. Zašto je onda toliko tražimo spolja? Gladnik traži hranu koju već ima, ali je ne vidi. Ne oseća. Ne zna.

Gladnik je imun na ljubav prema sebi. Poput vampira traži svežu krv žrtve koja mu je najsličnija, ubeđujući sebe da će tako zasititi svoju večitu patnju. Ali ubrzo shvata da se zavarava. Glad ne prolazi, postaje još dublja i okrutnija. I vampir postaje žrtva svoje pohlepe.

O, Boginjo, pomozi da ljubavlju zasitim se! Pomozi da volim sebe. Tebe. Nju. Njega. Dozvoli da osetim ljubav u njenom čistom izvornom obliku. Neću više da budem žrtva sopstvenog greha. Neću zabludu i ljubav obavijenu maglom, jer to ljubav nije. Varka je. Lažna čežnja. Niske strasti koje ne vode nikud, osim u još veći mrak.

A ja hoću svetlost. Radost. Mir. Život koji nije okovan egom. Hoću slobodu!
Podari mi je… Povedi me putem koji do Tebe vodi.

Spasi me od mene. Neka svetlost obasja tamu. I sunce rastera maglu.
Ljubav nije pakao. Nije bol, niti goruća čežnja.
Ljubav je spokoj. Sve ostalo je zabluda. Magla.

Oslobodi me!

Jelena