Sirova lepota postojanja

Ti si moj bol. Onaj nepodnošljivi sirovi bol. Izrazito ljudski, jer u njemu nema ništa božansko.
Šta znaju Bogovi šta je sirova ljudska patnja, gruba i neotesana? Ona podmukla i sveprisutna guja u nedrima, koja sa takvim zadovoljstvom ujeda dušu?

Tu nepodnošljivu surovost emocija može osetiti samo ljudski stvor. Onako galantno, skoro smireno, kao da uživa u tome…

A zašto, pitamo se?
Da bi se približili Bogu, odgovor glasi.
I da bi se oslobodili gospodara uma svoga. Ega.
I da bi, naposletku, spoznali ljubav u punom sjaju večnosti.

Eto, zato dobijamo velike zalogaje patnje.
Zalogaje koje teško varimo i vrlo često se gušimo njima, jer ne znamo glodati bačenu nam kosku. Mali smo, a tvrdimo da smo veliki.
Minijaturni psi koji misle da su opake zverke. Deca izgubljena u vremenu…

Zato, kada bolje razmislim, hvala ti što si moj bol. Onaj sirovi.
Takođe, hvala ti što si deo moga života, jer uz tebe rastem.
I hvala ti što odlaziš i oslobađaš me.

Jelena

Ein Gedanke zu „Sirova lepota postojanja

  1. Slobodan Ivanovic

    Bol koji ponekad osecam je takav da ga ne mogu recima dobro iskazati. Mislim da je to zato sto se emocije mogo tesko opisuju. A ti si nasla nacin da opises bol. Nasao sam sebe u prvom delu tvojih stihova.
    Mislim da su tvoji stihovi stvarno dobri.
    Nemoj mi zameriti, ali posto ne verujem u boga, ne ocekujem srecno razresenje koje treba da mi obzbedi nebesko savrsenstvo. Spas nalazim u ljubavi.
    srdacan posdrav
    Slobo

    Antworten

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind mit * markiert.