NeMoć

Najviši oblik moći je svjesnost svoje nemoći, najveća snaga koju možemo dosegnuti je svjesno se prepustiti neMoći i dopustiti suze zahvalnosti da poteku.
Spusti se na koljena pred Veličanstvom Postojanja prije nego te na to natjera Viša Sila !

Enisa Alić Arslanagić

DA LI SAM ŽIV?

Laž nastaje iz straha. Strah nastaje zbog bežanja od sebe. Bežimo od sebe jer nemamo hrabrosti suočiti se sa sobom.
I šta smo mi? Ljudi roboti. Mašine koje misle da žive, ali smo mrtvi iznutra.
Kako postati živ čovek? Prvo moramo prestati lagati, pre svega sebe. Moramo prestati bežati, zastati i zaviriti u lavirint svoje ličnosti. Suočiti se sa tamom unutar nas i vratiti je tamo gde joj je mesto.
I najvažnije od svega, moramo odlučiti da želimo živeti, a ne samo preživljavati. Od te odluke sve kreće. I samo tako se razvijamo i naša svest o životu postaje jasnija.

Postavi sebi pitanje: da li sam živ?

Jelena

Ne gasi svetlost kada je vidiš

Ljudi su toliko ogrezli u tamu, da nisu u stanju videti svetlost. Ali svetlost postoji podjedanko kao i tama, jer jedno su, iako se čini da nisu.
A šta dešava kada se pojavi tračak svetlosti među ljudima? Kada se u tami pojave ljudi koji blistaju, sjaje, šire svetlost?
Logično je da se u ljudima upale lampice, pa požele da dobiju tračak te svetlosti! Da saznaju šta treba da urade da bi i oni blistali? Kako da dođu do toga stanja blaženstva?
Međutim, često se dešava suprotna reakcija. Ljudi ne mogu podneti svetlost, pa je pokušavaju ugasiti! Iritira ih, prkosi njihovom mraku, izaziva otpor! Tera ih da se bude iz košmara, a buđenje je vrlo teško, pa je onda lakše ugasiti to što sija, da ne kvari iluziju.

On je smiren, ne histeriše, ne nervira se oko gluposti, ne plaši se sistema, vlasti, korupcije… Sigurno je lud! Ko zna šta sa njim nije u redu? Mora da je na nekim teškim drogama! Čudak.
Ona nije klasično žensko. Ne zanimaju je površnosti, više pažnje posvećuje svojoj unutrašnjosti. Iskreno odgovara na pitanja. Ne pretvara se i u stanju je da vidi ono što ljudi pokušavaju da sakriju. Vidi ljudske slabosti i mane, podjednako kao i njihove vrline.
Ona je veštica! Ko zna kakvu magiju koristi? Čudna.

Tako je oduvek bilo i biće. Ljudi su, nažalost, toliko duboko izgubljeni u tami, i kada vide svjetlost ne mogu je podnjeti, pa pokušavaju da je ugase… Previše je iritantna! Demoni se bune, teraju je, pokušavaju da zaustave Božanski zov koji se u dušama budi pri svakom kontaktu sa delićima Božijih znakova kojima nas poziva sebi…

Ali sa druge strane, oduvek su postojali ljudi koji su bili toliko hrabri da zanemare sve demone koji ih pokušavaju zaustaviti i zadžati u mraku. I ti ljudi su spremni da krenu putem svetlosti. Iako je taj put vrlo težak, spolja posmatrano više deluje kao put za Ad nego za Eden, ali samo oni hrabri znaju da jedno preko pakla možeš stići do raja. I svi koji obećavaju lakši, bolji, zanimljiviji put…lažu. Lažu i sebe i druge.

I baš zahvaljujući hrabrim dušama, ovaj svet je i dalje u nekoj ravnoteži. I zlo, ma koliko se trudilo, nikako ne uspeva prevladati dobro. Svetlost i tama, stare drugarice, verno se smenjuju i čine da se evolucija nastavi, ma koliko izgledalo nemoguće.

Kako kaže Bukowski: “ Slobodne duše su retke, ali prepoznaješ ih, jer se osećaš dobro, veoma dobro, kad si blizu njih ili sa njima“.

Zato, ne pokušavaj gasiti svetlost kada je vidiš, ma koliko ti mučna bila. Shvati to kao poziv od Gospoda koji ti govori da je vreme da kreneš putem kojim se ređe ide, ali koračajući njime postaješ slobodna duša… A to je jedini smisao u besmislu.

Jelena

Da li sam kurva ili svetica?

Život često zna biti komedija u kojoj vrištim. Od muke.
Eh, karmo kurvo, verno me pratiš. Od svega u životu možemo pobeći, ali od tebe nikako, zar ne? Ti si tu da pokažeš svu veličanstvenost naših grešaka.
Opomena si za sve što smo nekada činili. I dobro i loše. Ali mi, po pravilu, dobru stranu karme prihvatamo kao nešto što nam po prirodi pripada, dok očajnički urličemo zbog onoga drugog dela karme koji nam pokazuje veličinu naših slabosti.
Zašto, Bože? Zbog čega mi se ovo dešava? Ja to nisam zaslužila, trudim se da budem dobra osoba. Zašto me kažnjavaš?
U teškim situacijama postavićemo milion pitanja i histerisaćemo ako ne dobijemo odovor.

A vrlo retko slična pitanja postavljamo kada nam je dobro.
Zašto sam srećna? Zašto imam ljubav, novac, zdravlje? Zašto mi sve u životu dobro ide?
Ne, to ne pitamo, jer to se podrazumeva. E, isto tako se podrazumeva i ovaj ružniji deo karme zbog kojeg preziremo život. Jebeš ga, ovo je svet dualnosti, zar ne? Kurve i svetice. Grešnici i pravednici. Đavo i Bog. Dve strane istog novčića. Pa, kome će šta da zapadne, pismo ili glava, to zavisi od mnoštva faktora, između ostalog i drage nam karme.
Dokle će trajati karma? Dok je ne prihvatimo i integrišemo, a samim tim i otpustimo. Kako se to često kaže – dok je ne odradimo. Ako je odradimo. Vrlo često traje čitav život. A nekad i više života. Sve zavisi od nas. Baš u tome se ogleda naša slobodna volja. Kako ćeš prihvatiti sve što ti sleduje, i hoćeš li se podignuti posle svakog pada?

Može li kurva postati svetica ako se iskreno pokaje i zatraži oproštaj?
Pre bih rekla da će i kurva i svetica postati ono što zaista jesu, onog trenutka kada zavole sebe bezuslovno. Volim sebe, iako sam kurva. Volim sveticu u sebi, iako se zbog nje odričem mnogih životnih radosti. Ne osuđujem kurvu u tebi. Takođe, ni ti ne osuđuješ sveticu u meni. Iako je teško prihvatiti totalnu suprotnost, moguće je. Jer ti si samo moje ogledalo. Onaj odraz moje prirode koji prezirem. Neću više da te mrzim. Prestajem mrzeti sebe u tebi. Opraštam i predajem se…

I tada okovi padaju, a život postaje komedija sa nijansama tragedije koja nas više ne pogađa, jer je nestala tragedija u nama. Sve dok u potpunosti ne prihvatimo sebe, bićemo robovi gospodara kojem se ne želimo klanjati. A taj gospodar je naše veliko Ja, koje uvek teži da bude u pravu, pa makar nas to odvelo ravno u destrukciju i naposletku u smrt.

Kada razbijem Ja, postaću ono što oduvek jesam.
Stvorenje koje voli. Ljubav. Svetlost. Božansko dete. Mir.

Svetica ili kurva, svejedno je.

Jelena

Deca se sećaju

Tokom razgovora sa rođakom koji ima dete od četiri godine shvatila sam koliko toga od dece možemo spoznati samo ako ih pažljivo slušamo. I ako smo u stanju da zaista čujemo šta se krije iza njihovih nevinih reči.

Pošto smo rođak i ja pričali o reinkarnaciji i počeli filozofirati o raznim teorijama i tumačenjima vezanim za sam pojam prošlih života, on odjednom reče: znaš, kada je moja devojčica imala tri godine, rekla je nešto fascinantno i to mi je bilo dovoljno da poverujem u sve!

Dete se igralo i odjednom prišlo ocu i reklo: tata, to je bilo isto kao onda kada sam ja bila velika! On je upitao: a kada si ti bila velika? A ona odgovarila: pa, onda kad sam bila stara i oko mene je bilo puno ljudi i bili su tuzni…

Naježila sam se slušajući njegove reči. Dete je opisalo trenutak svoje smrti u nekom od svojih života i setilo se toga i na svoj nevini način ispričalo scenu koja se tada odigravala. Kasnije više ništa nije spominjala u vezi toga, iako je otac pokušavao da je navede na razgovor. I sada, sa svoje četiri godine, ona više nema tu želju da priča bilo šta slično, jer je okupirana zemaljski stvarima i ti mali blicevi sećanja više ne bude u njoj interesovanje da ih prenosi drugim ljudima.

Ali za nas „odrasle“ to je velika poruka i velika spoznaja. I za sve skeptike koji ne veruju u reinkarnaciju možda ne bi bilo loše da obrate pažnju na reči koje izgovaraju njihova deca, jer oni toliko toga kažu da im i najveći mudraci mogu pozavideti.

Učimo od najmlađih, jer znaju mnogo više nego što smo u stanju pojmiti. Pokušajmo da osetimo njihove reči bez logičkih tumačenja i opravdanja koja nam ego servira. Ako je trogodišnje dete u stanju da kaže: kada sam bila velika, zastanimo i saslušajmo šta hoće da nam kaže, jer te izjave su nam od velike vrednosti samo ako smo u stanju da ih zaista čujemo.

Osetimo šta nam govore naša mala bića koja su nekada bila velika.

Jelena

Sirova lepota postojanja

Ti si moj bol. Onaj nepodnošljivi sirovi bol. Izrazito ljudski, jer u njemu nema ništa božansko.
Šta znaju Bogovi šta je sirova ljudska patnja, gruba i neotesana? Ona podmukla i sveprisutna guja u nedrima, koja sa takvim zadovoljstvom ujeda dušu?

Tu nepodnošljivu surovost emocija može osetiti samo ljudski stvor. Onako galantno, skoro smireno, kao da uživa u tome…

A zašto, pitamo se?
Da bi se približili Bogu, odgovor glasi.
I da bi se oslobodili gospodara uma svoga. Ega.
I da bi, naposletku, spoznali ljubav u punom sjaju večnosti.

Eto, zato dobijamo velike zalogaje patnje.
Zalogaje koje teško varimo i vrlo često se gušimo njima, jer ne znamo glodati bačenu nam kosku. Mali smo, a tvrdimo da smo veliki.
Minijaturni psi koji misle da su opake zverke. Deca izgubljena u vremenu…

Zato, kada bolje razmislim, hvala ti što si moj bol. Onaj sirovi.
Takođe, hvala ti što si deo moga života, jer uz tebe rastem.
I hvala ti što odlaziš i oslobađaš me.

Jelena

Hvala Vam što me vidite

Najteži korak za sve nas je da se prepustimo. Život je takav kakav jeste i na većinu događaja ne možemo uticati, ali neke stvari možemo izmeniti i tada se od nas traži da delujemo i odlučimo se. To je, valjda, ona čuvena slobodna volja koju svi imamo.
Npr. dobijemo ponudu za posao i na nama je da se odlučimo da li ćemo je prihvatiti ili ne. I tada obično nastupa gomila strahova: iako posao nije ono što ja želim da radim, ipak ga moram prihvatiti jer ko zna kad ću opet imati ovakvu priliku. Ili možemo da odbijemo i čekamo neku novu ponudu. A isto tako, možemo sa oduševljenjem da prihvatimo ponudu i radujemo se mogućnosti da radimo i zaradimo, i istovremeno steknemo neka nova iskustva.

Ovo je samo jedan mali primer koji pokazuje u kojim situacijama mi imamo uticaja na određene okolnosti u životu, a opet sve zavisi od toga u kakvom se emotivnom stanju nalazimo.

I onda često možemo da čujemo čuvenu izjavu: PREPUSTI SE.
Prati šta ti život donosi i prepusti se, jer sva iskustva si već ranije izabrala. Onog trnutka kada si odlučila da se rodiš i dođeš na ovaj svet, takođe si odlučila da evoluiraš i sve u tvome životu je podrđeno tome – tvojoj evoluciji. Svaki događaj je samo sredstvo kroz koje možeš da rasteš, ali isto tako možeš da se buniš protiv „nepravde koja ti se dešava“ i odbijaš prihvatiti sudbinu(koju si ti birala) i na kraju obično krene proces tvoga samouništenja.

Okrutno zvuči ali to je činjenica. Teško je prihvatiti da rastemo kroz patnju, kao što se na muci poznaju junaci. I kao što se gvožđe kuje kada je vruće. Sve su to naši preci znali, a kao dokaz su nam ostale njihove mudrosti sadržane u kratkim narodnim izrekama.

Mada, život nije samo patnja. Imamo i periode kada nam je lepo i kada uživamo, to nam dođe kao neki predah do sledećeg izazova. Jer život je krug, zar ne? Nema stajanja.
I postavlja se čuveno pitanje: hoće li patnja ikada prestati?
Hoće.
Onog trenutka kada prelomimo, prepustimo se i „očistimo“ od emotivnih naboja koji, na podsvesnom nivou, upravljaju našim životima. I posle toga će biti izazova, ali patnja ni približno neće biti ista kao sada.

Ja imam tu sreću da poznajem mnoge ljude, koju su „prešli na drugu stranu“, prošli kroz vatru i ponovo se rodili. I njihov život je potpuno drugačiji od života većine ljudi na ovoj planeti.
A istovremeno, njihova obaveza je da pomažu svima nama koji se još uvek gušimo u moru emocija koje prete da nas načisto unište.

Ovom prilikom se zahvaljujem svim ljudima koji mi nesebično pružaju ruku svaki put kada pomislim da ću se ugušiti. I koji su tu da mi svojim primerom pruže nadu da postoji život sa druge strane.

Hvala Vam što postojite i što svojim saosećanjem pokazujete veličinu i humanost koja nam je svima potrebna u ovim teškim vremenima.

Hvala Vam što me vidite.

Jelena

ZAŠTITNIK – deo 1

Posmatram ljude oko sebe i pitam se šta se desilo sa svetom? Ili sam ja možda previše drugačiji od ostalih, pa nisam u stanju razumeti ljude? Samo znam da nešto ne valja, ma koliko sebe ubeđivao da nisam u pravu, dokaze vidim svuda. Toliko je nesreće na ljudiskim licima, zar nas je Bog stvorio da budemo toliko nezadovoljni? Sumnjam. Stvorio nas je po svojoj slici i prilici, prema tome, trebali bismo biti oličenje samog Tvorca. Ljubav. Ali nažalost, mi smo se pretvorili u potpunu suprotnost ljubavi. Postali smo praznine koje pokušavaju da se ispune mržnjom, ali mržnja nas ne ispunjava, ona razara.

I onda se setih moje Silvije… Ljubav. Sreća. Strast. Bol. Ko je sada dodiruje? Čija je? Gdje je? Tuga me obuze, kolena počeše da klecaju kao i uvek kada na nju pomislim. Ne mogu sada da se predajem tome, moram ostati pribran, nisam u mogućnosti da padam u bezdan kada me toliko obaveza čeka. Nastavih da koračam ulicom čvrsto pokušavajući da se se skoncentrišem na ljude oko sebe.

-Da li si ti normalna? Ne možeš tako obučena da hodaš gradom? Izgledaš kao drolja!-začuh iza sebe besni glas.
-Ali tebi se sviđa ova suknja! Nosila sam je kada smo se upoznali, rekao si da izgledam savršeno!-ženski glas je bio na granici da se pretvori u plač. Razočarana. Ogorčena. Prevarena.
-Sad kad si sa mnom ne možeš se tako oblačiti, neće tebe niko gledati, je li ti jasno?! Ti si moja i samo za mene se tako oblačiš!
-Pa, sa tobom sam! I šta trebam sad da radim? Da uvek nosim trenerke? Hoću lepo da izgledam, ne razumem zašto se ljutiš?
-Slušaj mala, suknje si nosila pre nego što smo se smuvali, a od sada nosiš ono što ti ja kažem, je li jasno?-glas mu je bio preteći. Devojka ne reče ništa samo spusti glavu, poput robinje kojoj su stavili lance. Samo što je lanac bila njegova ruka prebačena preko njenog ramena, ne zaštitnički već osvajački.

Jeza me obuze. Bože, zašto dozvoljavaš sve ovo,pomislih? Kako svet može postati bolje mesto kada decu prave ljudi poput ovog para? Ne znaju oni šta je ljubav, jer strah ih uništava. A kako iz straha stvoriti dete ljubavi? On, koji je prestravljen od odbacivanja, veruje da će je moći zadržati tako što je kontroliše. Ona, očajna od niza promašenih veza i preplašena od samoće, pristaje na sve samo da ima muško pored sebe, jer neće da ostane neudata. I onda se pitamo zašto imamo toliko razvoda danas? Gde je nestala ljubav? Zar je poštovanje postalo luksuz koji samo pojedinci mogu sebi da priušte? Posvećenost voljenoj osobi, razumevanje i podrška…zašto je sve to odjednom izgubljeno?

Silvija. Kroz glavu mi prođe trenutak kada sam je prvi put video. Sedela je na klupi u parku i plakala. Brisala je oči maramicom i tiho jecala, potpuno očajna. Nisam znao šta da učinim u tome trenutku. Žurio sam na posao, gomila obaveza me čekala i samo sam prošao pored nje. Ali nisam mogao da odem, jednostavno nisam mogao da je ostavim tako samu i nezaštićenu. Izgledala je kao najkrhkije stvorenje na svetu, poput novorođenčeta ostavljenog u divljoj šumi na milost i nemilost divljim zverima. Ne, nisam mogao od odem.

-Da li želiš još jednu maramicu.-upitao sam je pružajući joj maramice.
Podigla je pogled ka meni i nastavila da plače gledajući me. Nije bila u stanju da priča i ja sam to razumeo. Samo sam seo pored nje želeći da joj stavim do znanja da nije sama. Njeni jecaji su trajali još neko vreme, ali su se postepeno smanjivali. Na kraju je zatražila maramice od mene, kao da tim činom označava kraj te faze bola.

-Izvini…ja ne mogu da se kontrolišem…misliš li da sam luda?-isprekidano upita.
-Ne, uopšte ne mislim da si luda.-rekoh joj odjednom fasciniran njenom lepotom koju ranije nisam ni primetio.
-Stvarno mi je teško, toliko bola se skupilo… Osećam kao da sam sama na ovome svetu, odbačena od svih. Strašan je ovaj život, zar ne?
-Pa, jeste strašan…ali ima i lepih stvari na ovome svetu. Nije baš sve tako crno.-odgovorih joj dok mi je srce lupalo, a telo se preznojavalo.
-Ja ne vidim ništa lepo, toliko sam razočarana…-i opet je počela da plače i ja nagonski prebacih ruku preko nje i ona spusti glavu na moje rame. Osetio sam vrelinu njenih suza koje su nekontrolisano lile. Toliko sam želeo da je zaštitim, tužno je kada žena pati. Mi muškarci bi trebali da imamo jednu jedinu misiju u svome životu-da štitimo žene i decu. Sve ostalo je manje važno. Stvoreni smo da bismo se starali o onima koji ne mogu sami da se brinu za sebe. Jer i oni će se jednog dana starati o nama kada nam pomoć bude potrebna. Koliko su pravila igre na ovoj planeti jednostavna, zašto smo ih toliko zakomplikovali?

12648162_10208983743216613_1313780769_n-Oprosti, molim te…ja ne znam ni ko si ti, a evo plačem na tvome ramenu. Uh, pa majica ti je mokra od mojih suza! Jao, oprosti,nisam htela…
-U redu je,-prekinuo sam je u njenom pokušaju da se opravda-nemaš potrebe da se izvinjavaš, zadovoljstvo mi je da ti barem malo olakšam muku…
U tome trenutku njen pogled je postao malo nežniji, očaj se na trenutak izgubio i pojavio se tračak svetlosti.
-Ti voliš da pomažeš ljudima?
-To je obaveza i potreba svakog čoveka. U nama su duboko usađeni nagoni da zaštitimo one koji su u nevolji.
-Ne, nisu svi takvi! Ne razmišljaju svi kao ti, baš naprotiv, ljudi se sklanjaju od nevolja, neće da prljaju ruke, prave se da ništa nisu videli…Pa, vidiš li ti šta se dešava na ovome svetu? Mi smo u paklu!-glas joj je postao histeričan, bila je ljuta što joj pokazujem da ipak nije sve tako crno i što razbijam njenu iluziju o svetu koji se okrenuo protiv nje.
-U pravu si, većina ljudi se tako ponaša, preplašeni su i misle da smo svi odvojeni jedni od drugih. Trebalo bi da se pretvaram da tvoja patnja nema nikakve veze sa mnom, ali varaš se! Kada ti patiš to dodiruje mene, jer mi smo jedno. Svi mi smo jedna duša podeljena u različitim telima, ali povezani nevidljivim nitima koje potiču od Boga. ZaJedno. I zato nije u redu da prođem pored tebe i pretvaram se da te nisam video, jer me je svejedno tvoja patnja dotakla i moja dužnost je da ti pokušam pomoći.
-Sa koje si ti planete?-iznenađeno me je upitala i ja sam počeo da se smejem. Ni ona nije mogla da izdrži i osmeh joj se pojavio na licu. Osmeh Boginje! Moj Gospode, zaljubio sam se u taj osmeh koji sam gledao hiljadama godina unazad, siguran sam u to. I znam da sam svaki put reagovao kao tad. Opčinjen nekom tajanstvenom magijom, a opet tako poznatom. To je ljubav. Ne može biti ništa drugo osim ljubavi. Čista, beskrajna, blagoslovena i očaravajuća ljubav.
Verovatno je tog trenutka bila u stanju da vidi rađanje ljubavi u mojim očima, jer je naglo prestala da se smeje i ustala. Ustao sam za njom, a ona mi je rekla da mora da ide. Uzeo sam je za ruku i pitao da ostane još malo, nisam mogao podneti da se odvojim od nje.
-Nemoj još da ideš,-užurbano rekoh,-možemo otići negde na kafu…
-Ja moram da idem, ne mogu da ostanem, ne mogu opet isto da prolazim, pa poludeću!-izgovorila je sve u jednom dahu i pokušala izvući svoju ruku iz moje. Pustio sam je i ništa nisam rekao. Okrenula se i počela da se udaljava.
-Kako se zoveš?-doviknuo sam za njom. Zastala je i nakon par trenutaka se okrenula.
-Silvija. Ti?
-Bojan.

Stajala je tako ne znajući šta da radi. Brzo sam krenuo ka njoj, a ona je instinktivno krenula unazad, poput preplašene životinje. Bio sam svesan njenog straha, iako ga nisam razumeo. Ko zna šta ona na svojoj duši nosi?

-Biću ovde sutra u isto vreme, ako poželiš da me vidiš, dodji. Shvatam da si sada previše tužna i zbunjena, ali verujem da ćeš se polako smiriti i možda odlučiti da dođeš da se upoznamo i…-više nisam znao šta da kažem, samo sam stajao i gledao u nju.
-Ja…ti ne znaš kako je meni i koliko sam besna! Ne mogu opet da se prepuštam, mislim da ću umreti ako ponovo sve krene…-dok je pričala bol se oslikavao na njenom licu, jasno sam mogao videti koliku borbu u sebi vodi.
-Shvatam da ti nije lako. Isto tako znam da je lakše kada tugu podelimo sa drugima. Ne tražim od tebe ništa…samo ti pružam mogućnost da olakšaš sebi, ako želiš.
-Moram da idem, ćao!-naglo se udaljila , skoro trčeći. Sa mukom sam se obuzdavao da ne krenem za njom. Ne vredi da je pokušavam zadržati ako ona želi da ode. Ali je mogu čekati ako poželi da se vrati.

I vratila se, noseći sa sobom svetlost koja se stidljivo probijala ispod tame koja joj je pritiskala dušu. I ja se nisam pokajao što sam je danima čekao na istom mestu proklinjući sebe što nisam insistirao da mi ostavi svoj broj telefona. Ali svejedno nisam gubio nadu da će se pojaviti i kada se pojavila mislio dam da ću pasti u nesvest, jer nisam bio siguran da li je stvarna?

I tako je počela naša priča koja još nije završena i neće se završiti dok sam živ, iako ne znam gdje je ona sada…

Nastavak sledi.

Jelena

U SRED LUDILA

Zarobljena. Između očaja i beznađa. Luda. Uvučena u vrtlog greha starih hiljadama godina. Čak ne zna ni za šta ispašta, ali kriva je. I mora da prihvati to breme jer drugačije ne bi mogla podneti užase sopstvenog postojanja.

Žena koja umire da bi se rodila. A onda se zapita da li će biti u stanju podneti sve užase koji joj kidaju um i telo da bi duša zablistala? Često pomisli da neće. Nema snage. Oseća se napušteno. Izgubljeno. Izdano. Sama. Apsolutno ostavljena na milost i nemilost sebi.

Gdje je Bog, pita se? Tu je negde, pomisli. Samo što ga više ne oseća jer joj se čini da joj je i On okrenuo leđa. A zašto i ne bi kada je na dnu, u potpunom mraku, prepuštena silama tame.
Ne želi biti u tome mraku. Vrišti za pomoć. Raspada se dozivajući sve vidljive i nevidljive da je spasu od užasa u kojem se guši. Loše je… A izlaz ne vidi.

Pruža ruku u nadi da će je neko zgrabiti i na vreme izvući dok se još nije potpuno ugušila, jer već je gotova. Na izdisaju.
I svaki put kada pomisli da je uspela i po ko zna koju put pobedila sebe i demone u sebi, pojavi se novi talas užasa i ona potone još dublje misleći da joj sada spasa nema.

I uvek se izvuče. Uvek ojača. Ponovo oživi.
Svaki put se čudi sebi kako je uopšte bila u stanju podneti sve strahote koje su je napadale kao najveći neprijatelji? Svesna je da svaki put umre deo nje. Onaj preplašeni deo koji je ranije vodio u propast, a sada više ne postoji jer ga je pobedila tako što se suočila sa njim. Suočila se sa sobom, svojim ljutim neprijateljem, mračnim delom sebe od kojeg je toliko bežala, govoreći da to nije ona.
-Nisam ja toliko zla! Nisam očajna! Nisam luda!
-O, jesi! I te kako jesi, dušo moja…Nosiš u sebi teret za koji moraš ispaštati jer zaslužila si to, iako ti se čini tako nepravednim.

I ona se prepušta, jer nema više gde da se sakrije. I ispašta, jer kriva je iako ne zna za šta, pitajući se dokle ce trajati agonija? Ima li kraja košmarima? Ali u dubini duše zna da svetlo na kraju tunela ipak postoji, iako joj sada deluje tako nedostižno kao bajka u koju čak ni deca ne veruju.

„Na muci se poznaju junaci“. Tako kažu, a ona valjda treba to i da dokaže…

Jelena

ZDRAVA LJUBAV

-Ja zapravo nikad nisam istinski volela muškarca. Mnogo je zastrašujuća ta spoznaja.
-Kako znaš da nisi volela?
-Bila sam zavisna od njega. Kad je on tu sve je dobro(iako nije), kada nije tu ja samo gledam način da dođem do njega. Isto se ponašao i on. Ne, to nije ljubav.
Kada se svađamo mrzim ga kao da mi je najveći neprijatelj, a kada se pomirimo grlim ga kao da mi život od njega zavisi. To je sve samo ne ljubav!
-I šta je po tebi ljubav?
-Mir. Kada je kraj mene volim ga i mirna sam. Kada nije tu podjednako ga volim i podjednako sam mirna. Kada se svađamo ne mrzim ga, samo me malo nervira ali ga svejedno volim i poštujem. On nema potrebu da me menja i prilagođava sebi. Prihvata me takvu kakva jesam i mi rastemo zajedno, pomažući jedno drugom.
Ne prezirem njegove slabosti, jer ga volim i kad je slab. Isto kao što on mene voli kada sam najgora, jer zna da to zapravo nisam ja, već deo mene koji traži da ga spoznam. A on voli sve moje delove, i lepe i ružne. Jer sve to čini moju ličnost.
Kada volimo slobodni smo. Ako nema slobode tu nema ni ljubavi. Prosto.
-Svesna si da moraš ozdraviti sebe da bi mogla zdravo da voliš?
-Da. Svesna sam.
-Moraš raščistiti maglu u svojoj glavi, osloboditi se demona koji upravljaju tobom i vode te u propast, moraš pronaći sebe. Dok sebe ne nađeš nećeš naći ni njega… Da bi bila voljena onako kako želiš, moraš prvo sebe da voliš istim žarom. Voleti sebe i kada si slaba, besna, očajna…to je zdrava ljubav. Da bi u potpunosti voleli i prihvatili drugo biće, prvo moramo prihvatiti sebe.
-Zato je tako malo zdrave ljubavi među ljudima…jer mešamo strast, potrebu i glad sa ljubavlju. Tražimo od partnera da nas voli onako kako nismo u stanju sebe voleti. I uvek patimo, jer niko nas tako ne može voleti dok sami sebe ne zavolimo.
-Oslobodi sebe okova i oslobodićeš ljubav koja je oduvek tu, ali potisnuta strahovima. Dopusti joj da slobodno teče.
-Neka nam Bog pomogne…
-Pomaže. Uvek pomaže.

Jelena