Schlagwort-Archive: Bajka nas skupo košta

Bajka nas skupo košta

…I onda je došao princ na belom konju i oženio princezu… I živeli su srećno do kraja života…

Svima nama su ove rečenice i te kako poznate. Čuveni princ spasitelj, koji dolazi i spašava ženu od svih muka i nedaća koje su je pratila čitav život. I konačno sa princem počinje sreća! Princeza tek sa prinčevim dolaskom spoznaje istinsku sreću i počinje da živi i cveta poput najfinijeg behara procvetalog voća. Jer do tad je bila uvela i neplodna, ali sa prinčevim dolaskom je procvetala. Srećna bez princa nikako ne može biti, jer prava sreća počinje tak kada se on pojavi…

Shvatila sam jednu, za mene, vrlo bitnu činjenicu – bajke su jako štetne za život jednog čoveka. Ma koliko se činile nevinim i bitnim za razvoj dece, one izazivaju potpuno suprotan efekat.
Kakvu poruku mi dobijamo kroz bajke? Šta smo mi, kao male slatke i neiskvarene devojčice, slušale od najranijeg detinjstva? Dovoljno je da samo malo uključimo mozak i razmislimo kakve smo informacije dobijale preko bajki i koliko je to uticalo na naš razvoj?

U bajkama mlade devojke, skoro uvek, imaju jako težak život i igrom slučaja (ili ne?) kroz sva nedaća same uspevaju da prođu i postaju zrelije, mudrije i bolje. Međutim, njihova sreća počinje onog trenutka kada ih princ oženi. Sve što su do tad proživele je prosto patnja koja se morala istrpeti da bi dočekale svoga spasitelja, koji će ih odvesti u zamak iza sedam gora, sedam mora i sedam planina, gde će konačno živeti srećno do kraja života.

I sada je dovoljno da zamislimo šta ove informacije rade jednom malom dečijem umu? Samo treba logički da pogledamo kakve informacije dete dobija pre spavanja i sve će nam biti mnogo jasnije. Barem se nadam da će biti… Naravno, ovo saznanje nam, samo po sebi, ne olaksava život, koji je već od starta pogrešno programiran, ali nam barem objašnjava zašto se nekad ponašamo kao da nemamo ni gram mozka u svojim glavama? Zašto toliko očajnički tražimo bajku i princa spasitelja? Zašto mislimo da možemo biti srećne samo ako pored sebe imamo muškarca? I zašto smo, pored svega što smo u životu ostvarile, toliko nesigurne u sebe?

Ne mogu reći da su samo bajke krive za sve naše nesvesne šeme ponašanja, ali svakako smatram da imaju jako veliki uticaj na to.
Posmatram sebe i svoje ponašanje kroz čitav moj život. Šta god da sam radila, uvek sam smatrala da sve što činim nije dovoljno, jer nisam upoznala NJEGA, a bez NJEGA moj život nikad neće biti potpun. Jer čemu sve, ako nemam muškarca pored sebe? Toliko sebično sam zanemarivala sve izazove kroz koje sam u životu prolazila, i nakon kojih sam, baš kao i glavne junakinje iz bajki, postajala zrelija, mudrija i bolja… Sve sam bacala u vodu, jer me ti putevi nisu doveli do princa! A šta će mi život bez princa? Kad vrlo dobro znamo da bez NJEGA nema sreće!
Kako mogu biti srećna bez svoga spasitelja, vrišti devojčica u meni? Zašto se, dođavola, ne pojavljuje kada ga toliko uporno tražim-besno iz mene urliče povređeno dete? Nije se pojavio, čak ni kada mi je bilo najgore u životu, i kada sam mislila da ću umreti ako ne dođe-pomirljivo zaključuje devojčica koja konačno prihvata da život ipak nije bajka. I koja je svejedno preživela, iako princ nije došao…

Nije princ kriv što ga nema. Mogla bih sada napisati gomilu optužbi na račun muškaraca koji, po mišljenju većine žena, nažalost više nisu prinčevi iz bajki i koji su se pretvorili u ko zna šta… Mislim da je poenta u tome da princ kojeg mi, male devojčice, tražimo nikad nije ni postojao, niti će postojati. Jer princ za nas predstavlja sreću. Tako su nas bajke naučile. A sreća nije jedna osoba. Niti brak. A ponajmanje dvorac i zlato. I jako je okrutno svoju projekciju sreće prebacivati na prvog muškarca koji nam se svidi i očekivati da njegov smisao postojanja bude da nas čini srećnim. To je toliko nerealno, da je upravo to bajka. I samim tim ne postoji. Dakle, princ ne postoji, ali zaista ne postoji i to trebamo prihvatiti. A sreća ipak postoji. I tu je, strpljivo čeka da je vidimo. A da li smo u stanju videti je, to je već druga priča…

Zar nije tužno kada pogledamo svet oko sebe i vidimo gomilu ljudi koji tako slepo traže svoju bajku, uporno ponavljajući kako bajka ne postoji, ali je svejedno traže. I koliko razočaranih roditelja nastavlja da prenosi začarani krug na svoje potomstvo u nadi da će njihova deca živeti svoju bajku, kada već oni nisu mogi da ostvare svoju. Na kraju svi ostajemo u večnom zatvoru vlastite iluzije. Ali se ipak možemo probuditi.

Imam prijateljicu koja je, kao i sve majke, svojoj najstarijoj kćerki čitala bajke. U međuvremenu je došla do ovog uvida (do kojeg sam ja sada došla i odlučila da sve ovo napišem), i kada je rodila drugu, a nedugo zatim i treću kćerku, njima više nije čitala bajke. Sa njima je postupala potpuno drugačije i čitala priče sa drugačijim sadržajem, a ako bi i čitale bajke ili gledale crtane filmove, dugo nakon toga bi razgovarale i analizirale sadržaj toga što su spoznale.

I šta se može primetiti posmatrajući njene kćerke? Najstarija kćerka je, kao i svaka druga žena, u večnoj potrazi za princem. Druge dve kćerke su potpuno nezavisne od muške pažnje. Pažnja im prija, ali njihovo raspoloženje ne zavisi od toga kako ih muškarac doživljava. Ne mogu reći da je samo „ne čitanje bajki“ doprinelo tome, ali je i te kako uticalo na njihov razvoj. One ne žive bajku i ne traže bajku. One su srećne u svakodnevnim životnim sitnicama, jer život i jeste upravo to. Sitnice.

Takve žene jednostavno nemaju prazninu u sebi koju bi princ sasitelj trebao da popuni, i samim tim, ga i ne traže. Potraga se završava onog trenutka kada nestanu praznine u nama, a praznine možemo ispuniti samo mi i niko drugi umesto nas to ne može učiniti, ma koliko molile Boga da se to desi. Takva su pravila Univerzuma. I postoje ljudi koji to znaju i žive u skladu sa tim pravilima. I srećni su. Hej, postoje ljudi koji su istinski srećni! Da samo možete zamisliti koliko sam bila fascinirana kada sam sve to prvi put videla. Sreća postoji, iako bajka ne postoji!
A sada i najstarija kćerka uči da bude sretna bez bajke…I uspeva u tome.

Isto tako, mnogi od nas, i te kako, mogu prestati od života zahtevati da nam pruži davno obećanu bajku. Vreme je da pogledamo svoj život i suočimo se sa realnošću. I bez obzira što nam se sopstvena realnost čini jako surovom, na kraju ipak možemo uvideti da je istina uvek bolja od laži. A laž je bila naša iluzija da će sa dolaskom princa naš život konačno postati bolji…
Princ nikada neće doći, jer on je oduvek tu. Taj princ smo mi. Sreću nosimo mi. I samo od nas zavisi da li ćemo sebi dozvoliti da budemo srećni u priči koja nije bajka, ali je ipak naš život.

Jelena