Schlagwort-Archive: dijabetes tip 1

Život deteta sa dijabetesom

Svi smo već čuli za dijabetes. Bolest koja je, nažalost, i danas neizlečiva. Barem dijabetes tip 1, od kojeg obolevaju deca. Uzrok bolesti je i dalje nepoznat. Postoji mnoštvo teorija, ali nijedna ne daje zadovoljavajući odgovor. Telo iz nepoznatog razloga počinje uništavati Beta ćelije, gde pankreas prestaje proizvoditi inzulin i to je to. I dete je primorano čitav svoj život unositi inzulin veštačkim putem. Dan i noć.

Obolenje predstavlja veliki šok kako za dete tako i za roditelje, i čitavu porodicu, a samim tim i zajednicu, jer zahteva posebnu pažnju. Osnovno pravilo kod dijabetesa je, kako Enisa kaže, je da nema pravila. Kad će razina glukoze da skoči ili padne, koliko dugo će ostati stabilna, šta izaziva nagli pad ili skok …? Sve su to pitanja sa stotinu odgovora i svi su tačni i pogrešni istovremeno.

Imala sam priliku nekoliko meseci posmatrati devojčicu od osam godina koja, već skoro dve godine, živi sa dijabetesom. Ono što sam prvo primetila, kad sam je ugladala, je mali senzor koji nosi na nadlaktici. Izgleda kao beli plasticni čep zalepljen za detetovu ruku. I uređaj sličan tranzistoru koji nosi zakačen za hlačice.

-To je najnoviji uređaj za dijabetičare.-objasnila mi je devojčicina majka Enisa.

-FreeStyle Libre. Mnogo nam olakšava život! I dete više ne mora da se bode po petnaest puta na dan. Da samo znaš kako su joj prstići izgledali, dok je bila primorana da stanje šećera proverava preko krvi. Bogu hvala, pa je tome došao kraj. I hvala Gospodu što tehnologija napreduje i omogućava nam kvalitetniji život.
14409236_1368537149840848_727726529_n

I zaista je fascinantno posmatrati dete koje tako savesno vodi računa o sebi. Bez obzira što ima tu sreću da živi u državi gde joj je jedan takav aparat dostupan, to ne znači da su svi svakodnevni izazovi rešeni. Dete i dalje mora redovno da proverava stanje šećera(prelazeći uređajem preko senzora na njenoj ruci) i u skladu sa tim da podešava nivo iznulina koji mora unositi. Što se tiče hrane, može da jede sve, ali je neophodno da vodi računa koliko ugljenih hidrata unosi i, u skladu sa tim, podešava unos inzulina preko aparata. Znači, mora čitati sastav hrane na deklaraciji i vagati svoju porciju hrane pre svakog obroka.

Hoću da kažem, da je detetu život olakšan ali ne i lagan. Mnogo je teško sve to posmatrati i ostati ravnodušan. Koliko sam samo puta pomislila:“Bože, zašto? Zar dete mora ovoliku odgovornost da nosi? Zašto ne može normalno da jede kao i ostala deca? Zašto mora svu tu tehnologiju nositi na svome telu? Zašto ljudima šalješ tako velike izazove?“. Naravno, besmisleno je postavljati takva pitanja, ali na početku je to bilo jače od mene.

S’vremenom sam uvidela nešto što možda mnogi od vas neće moći razumeti. Shvatila sam da je, na neki način, dijabetes blagoslov! Zašto? Posmatrajući devojčicu iz dana u dan, shvatila sam koliko je ona zrela, jaka, sposobna, neustrašiva i odgovorna. Verujte, uopšte nisam imala osećaj da posmatram dete od samo osam godina! Za mene je ona zrelija ličnost od većine odraslih ljudi koje poznajem.

Kada joj je tek dijagnostikovana bolest, mnogo je izostajala iz škole zbog boravka u bolnici. Pri povratku u školu, pojavio se problem sa matematikom. Učitelj je, čak javno pred čtavim razredom, rekao da je ona jako loša iz tog predmeta. Dete je plačući došlo kući, te je majka nakon toga otišla kod učitelja i postavila mu jedno jako jednostavno pitanje, na koje naravno nije znao odgovor.

-Znate li vi da izračunate koliko ugljenih hidrata sadrži neka hrana i koju količinu možete uneti u svoj organizam? I srazmerno tome, da li znate koliku količinu inzulina je potrebno ubrizgati u telo?

-Naravno da ne znam!-glasio je zbunjeni učiteljev odgovor.

-E, pa, to moje dete zna da izračuna, bez moje pomoći, zato molim vas, nemojte nikada više da kažete kako ona ne zna matematiku! Osim što vaš postupak nije bio pedagoški, nije ni istina.

To je samo jedan od primera zrelosti deteta koje živi sa ovim obolenjem. Mada, nisu sva deca takva. Roditelji često prave grešku i preuzimaju čitavu odgovornost na sebe, pri tom uskraćujući detetu priliku da nauči kako o sebi da se brine, jer na kraju krajeva to je detetov život, a ne njihov. Pomoći čoveku znači pokazati mu kako sam sebi da pomogne. U ovom slučaju, naučiti dete da što manje zavisi od drugih i da se što više uzda u sebe.

-Prati svoje telo. Prati osećaj. Budi prisutna. Ne veruj nikome više nego sebi, čak ni meni! Ti si ta koja živi sa dijabetesom.-to su reči majke koja svoje dete uči da sluša sebe.

-Šta ćeš uraditi ako se nađeš u situaciji da ti šećer naglo spadne, a pored tebe nema nikoga? Ako si, recimo, na sred ulice i nemaš kod sebe sok ili bombone? Uđi u prvi kafić, restoran, prodavnicu i kaži da imaš dijabetes i da ti daju sok! Ako nema lokala, lupaj na vrata u bilo koju kuću i traži čašu soka ili nešto slatko (šećer iz soka najbrže podiže sećer, zato je to najpoželjnije unositi u takvim situacijama). Neophodno je da uneseš nešto slatko i moras naći način kako ćeš to izvesti.

Shvatate li da sa ovakvim znanjem, od deteta od osam godina, o životu može da uči više od 80% odraslih osoba. Imati stav, znati šta tačno trebaš učiniti u određenoj situaciji, pratiti svoje telo i emocije, i što je najvažnije-obuzdati ego, a da pri tome ne uđeš u strah. Zar to nije fantastično?!

—————

Jednu veče devojčica odlazi da spava. Proverava stanje šećera preko FreeStyle senzora i senzor pokazuje da je sve u redu. Međutim, ona oseća da se nešto dešava. Čeka još neko vreme i proverava još jednom stanje preko krvi, i taj uređaj, takođe, pokazuje da je šećer u redu. Međutim, ona u svome telu prepoznaje da se šećer menja i da će ubrzo da spadne. Neće da zaspe i čeka još malo, zatim ustaje i opet proverava, i naravno, šećer je nizak. Dakle, ona je registrovala da će se šećer spustiti još pre nego što se on spustio i pre nego sto su urđaji to registrovali. Tad je ustala i pokazala majci oba merenja i ponosno objasnila kako je ona ipak slušala sebe, jer i aparati nekda mogu da zakažu, iako su od neprocenjive pomoći.

Uviđate li od kolike je važnosti pratiti svoje telo? Signale koje nam šalje u obliku emocija, misli ili fizioloških reakcija? Koliko nas je u stanju pratiti sopstveno biće? A ja ovde opisujem život jednog osmogodišnjeg deteta koje je sve to savladalo? Daleko od toga da u devojčicinom životu nema izazova i stresnih situacija, kako za nju tako i za čitavu porodicu, ali svi uspešno uče pri svakom izazovu, čineći tako svoj život kvalitetnijim i boljim.

Tema dijabetesa kod dece je toliko široka da bi se o tome moglo pisati mnogo. Ovom prilikom sam htela na najjednostavniji nacin opisati koliko je neophodno da svi mi radimo na sebi. Ukoliko roditelji imaju dete sa ovim oboljenjem, pre svega, oni trebaju menjati sebe, da bi mogli svome detetu olakšati život. Svi tehnološki uređaji su i te kako korisni, ali jako je važno fokusirati se na emotivni razvoj deteta, jer sve ostalo su pomagala za kvalitetniji i lepši život.

Devojčica, čiji sam život opisala u kratkim crtama, za mene predstavlja veliku inspiraciju i motivaciju, kao i primer ogromne mudrosti i zrelosti koja se krije u svakom od nas. Ali to bogastvo, nažalost, vrlo malo ljudi ispoljava, jer ne znaju i nema ko da im pokaže kako razviti sopstveni kapacitet. Ova devojčica ima taj blagoslov što je njena majku spoznala sebe i samim tim omogućila svome detetu da spozna veličanstvenost svoga Bića.

Velika si učiteljica Emina Arslanagić.

Velika si majka Enisa Alić Arslanagić.

Neizmerno sam vam zahvalna.

Jelena

Ovde možete videti link od prve FreeStyle Libre Web stranice na našem govornom području.

http://www.mojlibre.com/

FS