Schlagwort-Archive: ljubav

Ja bih da volim

Kažu: svi bi da budu voljeni, niko da voli…
Ja bih da volim. Onako jako, iskreno, strastveno…
Da u grudima osećam ljubav koja pokreće svet!
Hoću da poletim od ushićenja i da mi leptirići po stomaku igraju.
Srce da iskače iz grudi od siline ljubavi! I da boja njegovog glasa u telu mom stvara eksploziju osećanja koja ni najbolji pesnik ne može opisati.
Dok u sebi pevušim molitvu zahvalnosti što blagoslovena sam da volim svim srcem, dušom i telom, plamen ljubavi obasjava moje biće.
A onda začujem tihi, ali podmukli glas: a šta ako ljubav ne bude uzvarćena? Patićeš, svesna si toga…
Neka patim! Ne plašim se više! Patim svakako, volela ili ne volela.
Kada volim baram sam blagoslovena dodirom Božanske milosti.
A kada ne volim uskraćena sam za to blaženstvo koje je smisao života svakog čoveka. Iskusiti ljubav. Voleti i biti voljen. Ili jednostavno osećati.
Ne plašim se da volim. Niti se plašim patnje. Što nam sleduje doći će nam, plašili se ili ne.
Ljubav nam svima sleduje… Da li smo spremni prihvatiti je?

Jelena

Ples izabrane sudbine

Osećam. Dišem. Tu sam. Tu si. Ne vidimo se i ne moramo. Dodirujem te, iako si svetlosnim godinama daleko. Uzvraćaš dodire, šapućući da smo Jedno.

Kada, pitam? Kada ću te sresti? Sležeš ramenima, ne znaš. Možda sutra a možda nikad, čujem glas u sebi. Dižem ruke i predajem se, jer izabrala sam život ovaj i sve što on nosi. Nije lagan, često nije ni lep, a prečesto je nesnošljiv. Ali moj je i sama sam ga birala. A samim tim, izabrala i tvoje nePostojanje.

I ne preostaje ništa drugo nego nastaviti igrati u predstavi izabranog života. Ti ćeš možda doći, dodirnuti me zvukom svoga glasa i učiniti da život postane lakši dok se oslanjam na tebe ranjena udarcima sudbine. Možda.
A možda se nikad nećeš pojaviti, jer izabrao si predstavu u kojoj mene nema.

Ipak…i dalje te osećam duboko u nutrini svojoj, jer znam da Jedno smo, ma koliko se činilo da nas nema.
Duše znaju, a mi samo plešemo u taktu izabrane nam sudbine. I kuda nas vodi taj misteriozni ples? Jedno prema drugom ili što dalje jedno od drugog?
Ko može to da zna, osim Svevišnjeg? A Svevišnji tajne svoje ne odaje…

Jelena

Ne zovi se imenom mojim

Za moju dobru drugaricu, wiccu.

Obožavam da gazim takve poput tebe… I sa takvim krvoločnim zadovoljstvom uživam u tome.
Opireš se. Režiš. Pokušavaš da ujedaš. Ne možeš, dragi! Moja noga je na tvome vratu. Priklešten si. Nemoćan. Slab. Zarobljen.
Gledaš svoju sujetu kako umire pred tvojim očima. Trzaš se od bolova kao da te mačevi probadaju. I ne možeš to podneti! Ispred tebe prikaze iz prošlosti lagano šetaju. Pokazuju ti tvoj kukavičluk, sebičnost i jad. Toliko si slab, dragi moj. Oh, kako me sada prezireš! Ubio bi me da možeš! Zatvorio u najdublju tamnicu i tako utišao zvuk moga smeha koji ti para utrobu jer unosi nemir u tvoj svet magle! Boli surova istina, zar ne? Toliko je grozno gledati u oči svojim slabostima i još biti svesan da ih i ja vidim sa zadovoljstvom posmatrajući koliko si jadan. Padaju maske i ostaješ bez ičega, bedna karikatura koja bi da bude moćni vuk koji hrabro korača sam! Jao, Bogovi se tako slatko smeju! Kako može jedno nejako stvorenje, koje čak nije dostojno ni da se čovekom naziva, sebe smatrati oholim vukom samotnjakom? Da li uopšte znaš šta znači postati vuk?!

Vuk, pre svega, predstavlja hrabrost. Odlčnost. Neustrašivost. Pronicljivost. Instinkt. Samostalnost. I ponajviše mir. Sveukupna vučja snaga se ogleda u sposobnosti da sledi svoj put. Sam. Dok ne pronađe svoju vučicu. A do tad, sve njene blede senke svesno ignoriše, ne pridajući im više pažnje od onoga što zaslužuju. Jer vuk zna vrednost svoju i njenu. I čitav životni put jednog vuka ogleda se u njegovoj sposobnosti da sledi sopstvene instinkte u skladu sa prirodom, a samim tim i Bogom. I svi putevi njegovi vode ka njoj. Vučici.

A kada se sretnu, oni i dalje koračaju svojom stazom, jer niko drugi osim njih ne može nastaviti njihov sopstveni, sudbinom izabrani, put. I dalje su sami, ali ipak nisu. Imaju jedno drugo. Spajajući se postali su jedno i ne dozvoljavaju nikome da uništi to jedinstvo. Sami, a zapravo nisu. Zajedno su oduvek bili i biće. Hrabro prate svoju sudbinu pomažući jedno drugom, nikada ne izdajući ono što je najvrednije na ovom svetu postojanja. Ljubav.

Zato, ti koji sebe nazivaš vukom, od sada pa na dalje, nikad, zapamti dobro, nikad više to nemoj pomisliti, niti izgovoriti. Jer vuk ne podnosi kukavice i one koji u njegovo ime uništavaju sve što dotaknu. I smatraj da sam te opomenula. Jer sledeći put On će doći po svoje i moja kazana će biti samo blaga opomena u odnosu na ono što ti On donosi. I zato oprezan budi.

Nikad sebe ne nazivaj imenom onoga kojeg dostojan nisi. Nikad.

Vučica

Jelena