Schlagwort-Archive: Silvija Plat

JA SAM TU – deo 6

(Prethodne delove priče možete pročitati u odeljku DUHOVNE LJUBAVNE PRIČE)

„Verujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, i treba da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman.“
Silvija Plat

Psihički nemiri počinju polako, skoro neprimetno. Prvo postaneš nervozna, propisujes to predmenstrualnom sindromu, pa onda stresu, pa partneru koji tako prokleto ume da te iznervira. Tu se, takođe, ubrajaju i roditelji, prijatelji, društvo, država i na kraju čitav svet! Svi su krivi! Jer toliko je nepravde na ovoj planeti. Baš ništa nije onako kako bi trebalo da bude. Što bi jednostavno kada može komplikovano, opis koji savršeno definiše ljudsko postojanje.
Probudis se jednog dana i shvatiš da više ne želiš da živiš. Zašto? Ne znaš. Zapravo znaš!!! Teško je, toliko teško… Previše je naporno buditi se svaki dan i živeti. O, Bože, ima li nešto teže od toga? Ustati, umiti se, popiti kafu i umesto radija slušati sopstvene misli koje se poput pomahnitalih pčela roje po glavi: pogledaj kakav ti je život, pa ti si propala žena, ne radiš, nemaš nikakvu perspektivu, živiš u lošem braku i mrziš muškarca sa kojim svaku veče deliš krevet, prezireš grad i državu u kojoj si igrom sudbine zaglavljena. Novca nemaš niti ćeš ga imati, nećeš putovati, nećeš upoznati nove zanimljive ljude, nećeš nikada raditi ono što voliš…jednostavno ti nikada ništa nećeš ostvariti! Ti si potpuni promašaj! Nesposobna da pomogneš sebi i da promeniš bilo šta. A, vala, ni Bogovi neće da ti pomognu, eno ih okreću glavu od tebe, pa smučila si im se! Kome si ti zapravo potrebna? Nikome! Ništa se neće desiti ako prestaneš postojati. Dobro, nedostajaćeš svojoj porodici, to sigurno…
O, Bože, ne! Ne želim povrediti ljude koje toliko volim i koji mene bezuslovno vole! Kako da presudim sebi i njima nanesem doživotni bol? Ne, ne mogu ja to! Ne volim život, ma prezirem ga, ali zbog porodice moram nastaviti dalje ključati u ovom paklu… Nisu zaslužili da pate zbog mene. Zaista to nije pravedno prema njima. Inače, da njih nema… Ma, odavno bih bila pod zemljom, jer mi ionako nije stalo do jebenog života punog patnje i očaja. Kako neko može voleti pakao? Kako uopšte ljudi mogu voleti život kada je u potpunosti jednak paklu? Kako?!

Petkana je stajala pred grupom ljudi i pričala svoju priču koja nije bila nimalo romantična niti motivaciona. Tek čista realnost bez imalo ulepšavanja. Priča koja je i danas tabu tema. Zašto ljudi podižu ruku na sebe ili zašto su neki ljudi potencijalne samoubice? Ne, o tome se uglavnom ne priča, ta mračna tema se potiskuje ili to te mere romantizuje da postaje uzvišena. Kao što je slučaj sa čuvenim samubistvom pesnikinje Silvije Plat. Glavu u rernu i kraj. Kada bi nekim čudom imali priliku da pitamo Silviju da ispriča svoju priču (mada ju je tako maestralno opisala u svojim pesmama) možemo pretpostaviti da bi zvučala slično kao Petkanina i kao priča milion drugih ljudi.

-Ljudi pitaju zašto?-nastavi Petkana tonom koji nije odavao emocije, prosto je bila pripovedač, -Pogledaj živote drugih ljudi, mnogima je gore nego tebi. Kako možeš biti toliko nezahvalna i sebična?! Bog ti je toliko toga dao a ti ništa ne ceniš i hladno hoćeš da se ubiješ! Stvarno si bezobrazna!
-Naravno, ljudi su bili u pravu. Istina je sve to što su govorili. I ja sam bila svesna da sam nezahvalna kučka koja ne ceni ono što joj je Bog tako nesebično pružio.
-Lepa si, pametna, ako nisi srećna u braku razvedi se, pa pronaći ćeš i posao i sredićeš svoj život…nije sve tako crno.
-Lažna uteha koja te umiri tek toliko da odgodis „svršeni čin“ za neki drugi dan. A zapravo se nakon svih tih dobronamernih komentara i kritika osećaš još gore! Krajnje jadno i bedno da bi najradije pobegla u mišiju rupu, sakrila se duboko u mrak i čekala da dođe neki veličanstveni princ i spasi te. Ono kao u bajkama, na belom konju, sjajan i bleštav i stvoren samo za tebe. A onda onaj podmukli glas kaže: ne postoj princ i život nije bajka. Ti si u paklu, draga moja, i jedino što možeš je da crkneš!

Petkana se nasmeja i pokuša udaljiti scene užasa iz glave. Ljudi su je znatiželjno posmatrali čudeći se kako je jedna, naizgled toliko jaka žena, pokušala ono što niko nikada ne bi trebao pokušati. Jer tu privilegiju ima samo Bog.
-I sada se pitate da li sam promenila svoj život?-nasmejana se zagleda u njih i oni se takođe nasmejaše.-Očigledno je da jesam, inače sada ne bih stajala ovde. I pre svega da naglasim, ovo nije još jedna od mnogobrojnih priča u kojima siromašna devojka postaje princeza. Niti je moderna bajka u kojoj čovek sa dna uspe da zaradi milione i sagradi imperiju, sve zahvaljujući „pozitivnom razmišljanju, afirmacijama i vizualizacijama“. Ovo uopšte nije jedna od takvih priča koje daju nadu ali za sobom, takođe, vuku i ogroman tovar frustracije.
-Jesam se razvela. Jesam napustila mesto gde sam se osećala zarobljenom. Jesam putovala i upoznala zanimljive ljude. Takođe sam i radila zanimljive poslove. I evo me sada ovde, živim i radim, imam prijatelje, tu su i neki partneri, ljubavi… Spolja posmatrano imam dobar život. Šta mislite, jesam li srećna?-prilično strogim glasom upita Petkana.
-Čini se da jesi…-reče neko.
-Ok, čini se da jesam. A to bi trebalo da znači da me crne misli više ne proganjaju, zar ne?
-Pa logično. Ti sijaš. Iz tebe izbija tolika snaga. Savladala si sve i sada si pobednik.

Petkana poče glasno da se smeje. Toliko glasno da je smeh počeo zvučati kao histerični napad.

-A zašto bih sada bila ovde sa vama da je sve tako kao što izgleda?-naposletku nastavi da ispituje.
-Pa da nam pružiš podršku, utehu, nadu…-reče žena koja je izgledala kao da će svaki sekund pasti u nesvest. Vidno iscrpljena i sluđena, uprkos svojoj lepoti na kojoj bi joj pozavidele i najlepše žene sveta. Žena koja mrzi život istim žarom kojim voli smrt.
-A šta bi bilo kada bih ti rekla da se i dalje suočavam?-upita je Petkana.
-Nemoguće!-besno uzvrati ona.-Ako ti nisi uspela, a delujes toliko samuvereno, kako će onda bilo ko od nas uspeti?
-Nisam rekla da nisam uspela. Ja samo pokušavam da kažem da je proces dugotrajan. Nema brzog i čarobnog izlečenja. U trenutku kada sam mislila da sam konačno uspela i da su demoni iz moje glave nestali…sve se srušilo i opet sam bila na dnu! A verovala sam da se nikad više na dno neću vratiti. Jer pronašla sam lek, metodu, odnosno način života kroz koji sam zaista počela da se oporavljam. Nisu to medikamenti niti hipnoze i slična sranja. To je samo prastari način jačanja duha kroz proces samoisceljenja. Počela sam primenjivati disanje kao lek. Zapravo kontinuirani proces disanja koji poput pumpe uzvlači sve naše potisnute strahove i tera nas da se suočavamo sa njima, jer jedino tako možemo izlečiti emotivno telo i dete u sebi. Proces prisutnosti.
-I bilo je teško, jezivo, iscrpljujuce i naizgled autosedtruktivno. Ali nakon svega osećala sam se jačom nego ikad. Postajala sam drugačija i uživala u tome. Imala sam hrabrosti da se suočim sa svojim najdubljim strahovima, pa zašto se onda ne bih suočavala i sa ljudima kada bi me život dovodio u takve situacije? Nema povlačenja, idemo direktno u vatru! I zaista sam bila ponosna na sebe. Nije bilo lako ali sam se polako podizala sa dna i nastavljala dalje.Uzdignute glave sam koračala kroz život šaljući poruku: vidite ja sam uspela, pronašla sam način kako da ojačam i rasteram demone koji su me vukli u smrt. Pobedila sam ih! Hej, ja čak počinjem voleti život. Vidite me, ja istinski živim!

sadness_149Petkana opet poče da se smeje. Ovaj put njen smeh je zvučao kao osmeh odraslog čoveka koji posmatra dete kako tvrdoglavo pokušava izvesti nešto za šta još nije doraslo.

-Ja sam zapravo bila dete koje je mislio da sve zna i da mu više niko ne nije potreban! Toliko toga sam naučila i sada ću konačno biti srećna. Činim sve kako treba i vreme je da me Bog nagradi.
-Uviđate li koliko to besmisleno zvuči. Apsurdno je. Ali ne trebamo biti ljuti na sebe zbog toga. Mi i jesmo deca, Božija deca, koja uče kako da žive na planeti u kojoj vladaju surova pravila igre. I pravi roditelj zna da se dete na sopstvenim greškama najviše uči. I zato je svako iskustvo vredno! I dobro i loše.
-A pretpostavljam da znate šta je srušilo moju kulu od karata, odnosno prividni mir? Muškarac, naravno.-ljudi počeše da se smeju.
-Srodna duša!- sarkastično zaključi Petkana.- O, da! Moja srodna duša, pojavio se tako pompezno, baš poput onog princa na belom konju kojeg sam čekala u mišijoj rupi! A ja sva srećna ispružila ruke i poletela u njegovo naručje. Jer trebala sam ga. O, Majko Boginjo, koliko sam ga bila željna! Da se konačno nekome prepustim i malo odmorim dušu od neprekidne borbe za opstanak. Neka se baram malo neko drugi o meni brine…da mi ugađa i ispunjava sitne želje. I da se osetim voljenom i zaštićenom, jer pored sebe imam svog muškarca, drugu polovinu, savršenog alfa mužijaka. Eto, on je tu i ja sam sada potpuna! Više nema one praznine i bola. Konačno osećam želju za životom i ne želim još da umrem! Sada je on razlog moga postojanja jer mi smo jedno. Volimo se i stvoreni smo jedno za drugo. On je bio svrha mog traganja i sada kada sam ga pronašla živeću srećno i radosno jer sa njim sve ima smisla i život je zapravo lep!
-Ali šta se dešava kada ukapirate da je sve ovo što sam sada rekla jedno veliko sranje? Već svi znamo da bajke ne postoje. A ja sam upravo opisala bajku. U stvari, ovakva bajka može da se ostvari ali ne na način na koji svi verujemo da se ostvaruje. Moja srodna duša će me usrećiti. Nije tačno! Niko spolja te ne može istinski usrećiti. Ako tvoja sreća zavisi od spoljnih faktora, ti nikada nećeš biti zaista srećna. To je samo privid sreće. Sa srodnom dušom život je lakši. Možda. U praksi se pokazalo uglavnom suprotno, jer srodne duše obično donose tornado u naš život i onda nestanu, a mi posle njih ostajemo smrtno ranjeni. Verujte, ja sam čak odbijala njega nazvati mojom srodnom dušom! Ne, ja tako ne zamišljam mog savršenog muškarca! Vrištala sam i terala ga jer zauzima prostor za njega, mog imaginiranog ljubavnika, onog koji tek treba da se pojavi. Mrzela ga što nije savršen i volela ga jer me tako dobro poznaje. Zapavo, ja ga još uvek mrzim i volim. I on je još deo mog života. A razorio je sve! Uništio moj lažni svet u kojem sam bila jaka i sposobna, samostalna i sigurna poput neke srednjovekovne tvrđave. Da znate koliko sam ga prezirala zbog toga! Kako se usuđuje?! Pa, zna li on kroz koji sam ja pakao prošla i da više nisam sposobna da se vraćam na dno. Ne mogu više podneti tamu! Naravno, on svega toga nije bio svesan, možda donekle, ali previše je opsednut sopstvenim mrakom da bi uopšte mogao videti kako se ja gušim. I oterala sam ga! Izbacila đubre iz svoga života sve u nadi da ću biti bolje kada on ode. Ali nisam bila bolje. Opet sam bila na dnu, čini mi se, mračnijem nego ikad pre. Opet proklete misli koje me bez imalo milosti podsećaju koliko sam u suštini jadna.

-Ludačo, zar si mislila da ćeš uspeti?!-vrišti iritirajući glas- Pogledaj se, samo si se još više ponizila. Kako si uopšte mogla dozvoliti da ti se približi takav muškarac i zašto si poverovala u njegova obećanja?
-Nisam! –vrištim. –Nisam mu verovala i kada sam shvatila koliko je emotivno sjeban terala sam ga od sebe, nisam mu dozvoljavala da bude deo mog života…
-Svedjeno si budala! Eto, sada nemaš ni njega niti život za kojim težiš. Nemaš ništa, opet si zarobljena u začaranom krugu i sama…
-Tako je zvučao moj monolog. Samo što je ovaj put bolelo mnogo više nego ranije. Postajalo je neizdrživo i logično opet samo počela razmišljati da sve okončam…

Petkana se zagleda u izbezumljena lica ljudi koji su osetili veliko razočarenje prema njoj. Šta ona radi ovde ako nam ne može pomoći? Kakva je ovo besmislena priča…? Ne želimo to slušati!
Mogla se kladiti da su svi manje više to osećali ali se niko nije usuđivao da joj kaže.

j1-Ali znate šta me je nateralo da se dobro zamislim i zapitam zašto, do đavola, mir tražim spolja? Činjenica da mi se uvek iste situacije u životu ponavljaju, samo su okolnosti drugačije. Od kada znam za sebe večito učestvujem u istoj igri, osećajući iste emocije i doživljavajući ista bolna iskustva! To mora da se prekine! Neophodno je pronaći uzrok koji izaziva začarani krug u kojem se vrtim poput pokusnog kunića. Postati svesna onoga sto me tera u propast, prateći me čitav život poput kletve. A uyrok se, naravno, pronalazi opet kroz suočavanje sa potisnutim uspomenama i emotivnim nabojem koji nas tera da se ponašamo kao marionete. I u pauzama između suočavanja trebali bi da se potrudimo živeti u sadašnjosti. Ne misliti na juče niti na sutra. Živeti za danas. Svako razmišljanje o budućnosti pogubno je, jer mi na budućnost ne možemo uticati, osim delimično u datom trenutku. Dakle, živi u sadašnjosti koliko možeš i ne pridaji energiju destruktivnim mislima.

Osecaj olakšanja pojavi se kod ljudi koji su već izgubili svaku nadu . Ipak postoji izlaz. Nije sve tako crno, postoji i druga strana , ona svetlija, ali put do nje nije nimalo lagan. Ali se očigledno isplati koračati njime.

-A srodna duša? Šta je bilo sa njim?- upita lepotica žeštoko pretučena udarcima sudbine, no svejedno i dalje božanski neodoljiva.
-On je još uvek tu. Ali ne kao pre… Podeliću sa vama jednu, po meni vrlo moćnu meditaciju, koju je na dar od Boginja dobila moje velika prijateljica. Žena koja je shvatila da se mora osloboditi energetskog vampira i tražila od Božanstva da joj pokaže način…
Dakle, vrlo dobro znamo da na suptilnom nivou svi mi međusobno komuniciramo i samim tim, termin energetski vampirizam se vezuje za osobe koje nam crpe energiju, svesno ili nesvesno u suštini je nebitno. Jedan od načina na koji možemo svoju auru da „oslobodimo“ od isisavanja energije je sledeći: zamisliš sebe okruženu svetlošću i njega koji je, takođe, okružen svetlošću. I vas dvoje ste isprepleteni bezbrojnim pipcima, kao od hobotnice, iz njega ti pipci idu ka tebi i uzimaju tvoju energiju. Potom u mislima uzmite makaze ili nož i presecite te pipke, koliko god da ih ima… Jednostavno ih secite do trenutka kada vidite da ste se razdvojili i da on više nije pričvršćen za vas… I tada mu poželite sreću, oprostite se od njega i pustite ga da ode. I vrlo je moguće da će vas moliti da to ne činite, preklinjati i mamiti obećanjima. Bićete u stanju čuti njegove vapaje u svojoj glavi… Ali ako želite da se oslobodite, morate ostati imuni na to. Ja sam osetila izvesno olakšanje nakon te meditacije. Kao da sam se oslobodila velikog tereta. Pokušajte…možda i uspete.

Petkana se za trenutak priseti bola koji je doživela prilikom „oslobađanja“. Nije joj bio dovoljan nož, uzela je srp, pa mač, pa sekiru… čitav asortiman oružja je prošao kroz njene ruke dok je pomahnitalo kidala niti koje su povezivale nju i Adrijana. I plakala je, vrištala i jaukala od tolike količine bola. U mislima je mogla čuti njegov glas kako je preklinje da ne čini to jer potrebni su jedno drugom. Oglušila se o njega i nastavila hirurški precizno obavljati posao, jer znala je ako ga se ne oslobodi, njen život će opet postati vlasništvo tame i pitanje je hoće li iakda više imati snage da se podigne i krene dalje. I zato je potisnula ljubav i jednostavno činila ono što joj duša traži…borila se za sopstveni život.

I posle kraja svoga izlaganja nije želela ostati i ćaskati sa ljudima. Izašla je i zaputila se prema plaži. Izuvši cipele koračala je po vlažnom pesku udišući slani vazduh i slušajući harmoniju uzburkanih talasa.
Živa sam i to je dovoljno, pomisli i nastavi koračati.

„…Svaka žena obožava fašistu,
čizma u lice zversko,
zversko srce zveri k’o ti.

… Ako sam morala jednog,
morala sam dvojicu ubiti.
Vampira koji je tvrdio da je ti
i celo jedno leto krv mi pio,
sedam leta, ako baš hoćeš da znaš.“

Silvija Plat

Jelena