Schlagwort-Archiv: srodne duse

Razum u beznađu

On razume njeno ludilo. Ne osuđuje je. Zaljubljuje se u brutalnu iskrenost mrčne strane njenog bića, fasciniran lepotom suprotnosti koje se bore za prevlast njene duše. Anđeoska svetlost koja je čini božanstvenom i demonski mrak koji od nje stvara zver, teraju ga da život slavi kroz nju.

Ko pobeđuje u neprekidnoj borbi svetlosti i tame? Posmatra je kako posrće i pada proklinjući sebe i sve oko sebe. Nagonski hrli ka njoj da joj olakša, ali na vreme se zaustavlja. Ona mora sama proći kroz oluju, čuje glas koji ga upozorava po ko zna koji put. Ne mešaj se jer ćeš prekinuti njen razvoj. Gvožđe se kuje dok je vruće, zar ne? Pusti je da gori i postigne oblik za kojim čitavo njeno biće vapi. Ne razbijaj jaje pre nego što je stvorenje u njemu spremno da se izlegne.

I on zastaje tik uz nju pokušavajući mirno gledati njene muke. Ne, nije miran. Čvrsto stišće šake i duboko diše, svom snagom se trudeći da zaustavi porive koji ga vuku ka njoj. U sebi ponavlja reči za koje veruje da će dopreti do njene duše. Ne odustaj. Kad je najgore tada najviše rasteš. Prepusti se i imaj poverenja. Ja sam tu.

Da li me osećaš, pita je? Odjekuju li moje reči u tebi onako kako tvoje odjekuju u mome biću? Znaj da svaki put dok me nemo dozivaš čujem te. I kad me proklinješ i teraš dođavola, činiš me najsrećnijim čovekom na svetu! I kad me se odričeš i prezireš želju koja te meni vuče, radost u meni raste. I dok vrištiš u agoniji besmisla i besniš što ne možeš da me vidiš, znaj da sam tu. Čak i kada me nazivaš nepostojećom utvarom, smejem se.

Znam da si svega svesna. Kada se talasi ludila umire, opet si u stanju spoznati prisustvo koje je oduvek u tebi. Ti veruješ i osećaš koliko te Bogovi vole. Iako ih se često odričeš onda kada padneš u najveći bezdan ubeđena da su se i oni tebe odrekli, na kraju uvek shvatiš da ti je sve što se dešava neophodno. Kako bi drugačije rasla i postala ono za čim ti duša čezne? Žena svesna svoje moći. Ona koja oseća mir. Budna.

A kako bih ja mogao sve ovo znati? Pitaš se sa izvesnom dozom sarkazma. Kako ti, nepostojeći, možeš bilo šta da znaš kada nisi pored mene? Ogorčeno pitaš i ne očekuješ odgovor. Jer ti odgovor znaš. Oduvek si ga znala.

Mi smo isti. Dva dela jedne celine. I mene je ludilo nosilo svojim halapljivim talasima i bacalo kako mu se prohte. O, da, bio sam na dnu pakla bezbroj puta. I svaki put izašao iz njega jači, svesniji, bolji. Čak se usuđujem reći da sam postajao bolji čovek posle svakog susreta sa čovekom koji nosi moj mrak. I ja se bližim kraju svoje agonije, skoro sam doplivao do druge obale, one koja predstavlja raj i konačni izlaz iz pakla. I neizmerno sam srećan.

I zato tako često poželim da ti pomognem da ne potoneš, jer tu si, nadomak raja. Ali ne činim to, jer sama moraš savladati talase. To je zakon. Svako mešanje uništilo bi tvoj put koji si tako hrabro prešla. Ne odustaj… Cela Vaseljena je uz tebe. Raduj se svakoj suzi, jer blagoslov su tvoj.

I ja sam tu, iako me, od magle kroz koju koračaš, još ne možeš videti. Ali ti osećaš i znaš da sam tu. Kad bude vreme magla će nestati. I nastavi koračati…u ime svih koji te nesebično vode kroz beznađe pružajući ti nadu. Koračaj zbog sebe i nas. Koračaj u ime ljubavi.
Volim te.

Jelena

Ples izabrane sudbine

Osećam. Dišem. Tu sam. Tu si. Ne vidimo se i ne moramo. Dodirujem te, iako si svetlosnim godinama daleko. Uzvraćaš dodire, šapućući da smo Jedno.

Kada, pitam? Kada ću te sresti? Sležeš ramenima, ne znaš. Možda sutra a možda nikad, čujem glas u sebi. Dižem ruke i predajem se, jer izabrala sam život ovaj i sve što on nosi. Nije lagan, često nije ni lep, a prečesto je nesnošljiv. Ali moj je i sama sam ga birala. A samim tim, izabrala i tvoje nePostojanje.

I ne preostaje ništa drugo nego nastaviti igrati u predstavi izabranog života. Ti ćeš možda doći, dodirnuti me zvukom svoga glasa i učiniti da život postane lakši dok se oslanjam na tebe ranjena udarcima sudbine. Možda.
A možda se nikad nećeš pojaviti, jer izabrao si predstavu u kojoj mene nema.

Ipak…i dalje te osećam duboko u nutrini svojoj, jer znam da Jedno smo, ma koliko se činilo da nas nema.
Duše znaju, a mi samo plešemo u taktu izabrane nam sudbine. I kuda nas vodi taj misteriozni ples? Jedno prema drugom ili što dalje jedno od drugog?
Ko može to da zna, osim Svevišnjeg? A Svevišnji tajne svoje ne odaje…

Jelena