Schlagwort-Archiv: unutrasnje dete

JA SAM TU – deo 5

(Prethodne delove priče možete pročitati u odeljku DUHOVNE LJUBAVNE PRIČE)

Kad ljubav postane zapovest, mržnja može postati zadovoljstvo.
Charles Bukowski

Da li su se muškarci oduvek plašili hrabrih žena ili je to bolest modernog doba? Žene su po svojoj prirodi spremnije da se suočavaju sa sobom i drugima. Muškarci su, uglavnom, uvek više spremni za sukob sa drugima nego sa sobom. Jer suočavanje sa tamnom stranom svoje ličnosti zahteva mnogo više hrabrosti od suočavanja sa drugim ljudima. Dakle, nije uvek junak onaj koji se bori i pobedi sve neprijatelje svoje. Veći je junak onaj koji se usudi pobediti neprijatelja u sebi. Tome junaku se i Bogovi klanjaju…

-Zašto me izbegavaš?-Adrijan upita Petkanu. Došao je kod nje jer više nije mogao podneti neizvesnost i njeno odbijanje da se sretnu.
-Nisam raspoložena za tebe…-hladno odgovori ona.
-Zašto?-besno je upita.
-Prestani da besniš!
-Nisam besan…-Adrijan pokuša sakriti svoj nemir.
-Hoćeš da znaš zašto? Reći ću ti!-iznervirano nastavi Petkana.
-Ti si kukavica! Ponašaš se kao da si osvojio svet, glumiš nedodirivog, očekuješ da ti se svi klanjaju i dive, zahtevaš ljubav i hoćeš da imaš sve što poželiš, ali zauzvrat ništa ne daješ! Smatraš da si hrabar, a zapravo se plašiš.-gledala ga je pravo u oči i on više nije mogao podneti snagu njenog pogleda.
-Šta je sad? Misliš da nisam u pravu?-sarkasticno nastavi.-Ti si gord! I iskreno se nadam da si svesan koliku težinu gordost povlači sa sobom. Težak je krst koji ti nošis…
-Pričaš o gordosti, dođavola, šta se sa tobom dešava?-uzviknu Adrijan. -Nisi u pravu, uopšte nisi u pravu!-iznervirano poče ponavljati.
-Znaš da sam u pravu. Ti, silni i presilni, očekuješ da se ostvari svaka tvoja i najbesmislenija želja, i što je najgore od svega, skoro sve želje ti se i ostvaruju! Samo, pitam se…da li to puko ostvarenje želja barem malo doprinosi razvoju tvoje duše?-on ne reče ništa, samo okrenu glavu od nje.
-Narvavno da ne! Što više imaš postajes sve više pohlepan. A zašto si pohlepan?-upitno ga pogleda, a on okrenu glavu od nje,- Zato što uviđaš da sve što imaš ne može popuniti prazninu u tebi, a ta praznina svakim danom postaje sve veća. I glad te nagoni da sebi postavljaš sve veće ciljeve u nadi da ćeš, ostvarivši njih, popuniti prazninu u duši. Međutim, to se ne dešava… I evo šta sada imamo, veliki Adrijan koji zahteva moju ljubav! Bez imalo obzira tražiš da ti predam svoj život na milost i nemilost, jer smatraš da to zaslužuješ! A pri tom se ne pitaš šta ja želim, pošto niko drugi nije važniji od tebe! Uvek na prvo mesto stavljaš sebe, pa onda na red dolaze svi ostali, jer tvome veličanstvu niko nije ravan!
-Prestani!-začu se uzvik iz njegovih usta. Zvučao je poput životinje koju je lovac upucao pravo u srce.
-Nemaš pravo tako da govoriš! Prelaziš svaku granicu!-sa mukom se suždrzavao da ne počne razbijati sve oko sebe. Previše su ga zabolele njene reči. Svaka je bila kao so koju sipa na otvorenu ranu. Bolna. Neizdrživa. Otrovna.
-Šta ti znaš o mojim osećanjima? Da, osećam nemir, ali ne i gordost!
-Jesi li siguran?-zajedljivo nastavi Petkana.
-Sad kada te slušam, stičem utisak da ti u meni vidiš oličenje zla. Šta te nagoni da me tako doživljavaš? Moja dela pokazuju baš suprotno. Svesno nikome nisam naneo zlo, a ako sam to nesvesno uradio, sigurno sam već platio cenu za to…
-Ne pričam o tvojim delima, već o tvome samoljublju. Ne činiš zlo, ali sve drugo činiš da bi dobio priznjanja i divljenje. Zavisan si od obožavanja. Previše si se uživeo u ulogu osvajača. Sve mora biti onako kako ti zamisliš i sve ćeš učiniti da to ostvariš. Jer ti to možeš! Svemoguć si! Da li ti je sada jasno o čemu pričam?
Adrijan poče nervozno koračati po prostoriji, zagnjurivši šake u kosu. Nije mogao više da razgovara. Nervirala ga je. Poželeo je da ode što dalje od nje proklinjući dan kada ju je upoznao!
-I onda upoznaješ mene,-nastavi Petkana, kao da mu čita misli,-jednako sjebanu kao što si i ti, ali opet sam mnogo više svesnija i realnija od tebe. I odjednom ti Bog daje priliku da se pokaješ i prestaneš leteti tako visoko, jer su tvoja krila već počela da se tope…i preti ti neizbežni pad. I umesto da počneš uviđati svoje slabosti i sa njima se suočavati, ti i dalje teraš po svome, jer i dalje smatraš da moraš imati sve što poželiš! E pa ne moraš! Dobrodošao u svet odraslih! Bajke ipak ne postoje…
-A ti mi dođeš kao neka svetica koja će me izbaviti iz pakla…-sarkastično se nadoveza Adrijan.
-Ne. Apsolutno ne želim izigravati svetiteljku, daleko sam od toga.-uzvrati Petkana.-Ja ti dođem kao neki glasnik. I ti si, takođe, moj glasnik, inače se ne bismo sreli. Oboje učimo, samo što ti zahtevaš da igramo po tvojim pravilima, ali u ovoj igri ne važe nikakva pravila. Ovde duša vodi glavnu reč. A ti uporno odbijaš slušati svoju dušu…
-Ja znam da te želim i muka mi je od želje za tobom! Sluđen sam! Ne mogu sa tobom, a bez tebe je još gore! Kakve su te sile poslale da mi život uništiš?-očajno upita.
-Možda i treba da se uništi ono što ne valja i što ti škodi, da bi se iz toga rodilo nesto novo…-tiho uzvrati Petkana odjednom postvši svesna njegovog bola.
Ardijan poče da se smeje. Taj smeh je odavao težinu njegove muke. Smeh čoveka kojem govore da njegov dosadašnji svet, koji je sa toliko truda izgradio, treba da se sruši da bi započeo sve iz početka.
-Zar zaista veruješ u to što pričaš?-konačno je upita.
-Ne samo da verujem, nego sam i prošla kroz to. Sve što sam imala srušilo se i stajala sam gola, puštajući oluji života da me nemilosrdno šiba!-suze se počeše kotrljati niz njeno lice.-Misliš da ti sve ovo tek tako govorim?! Dragi moj, bila sam na samom dnu pakla i veruj da se često u njega vraćam… Ali to nije razlog da odustanem od potrebe da spoznam svu snagu sv0ga bića i živim život punim plućima. I vredi! Sve što sam prošla vredelo je, jer sam konačno počela shvaćati zašto zapravo živim! Počela sam zaista osećati i gledati svet onakav kakav jeste, bez potrebe da ga menjam. Jer dovoljno je početi menjati sebe da bi shvatili zašto se nalazimo u ovoj dimenziji…
-Petkana, nisam u stanju da pratim tok tvojih misli…-prekinu je Adrijan,- Bože, zašto si toliko komplikovana? Zašto nisi kao ostale žene?
-To sam ja. I ne bi me želeo da sam kao ostale žene. Ma koliko se opirao, dobijaš baš ono što ti treba. Ni manje ni više.
-I šta sad da radim?!-upita.
-Počni da slušaš svoju dušu… I ja sam tu, ako me budeš trebao.
Adrijan opet poče da se smeje. Ovaj put je to više ličilo na podsmeh.
-Znači, sad ćeš mi izigravati majku?
-Ne. Jednostavno ću biti tu i gledati kako da se izborim sa olujom koju si mi ti doneo, jer očigledno je da tu oluju trebam, iako je nisam želela.
-Mislim da ću poludeti zbog tebe!-grubo zaključi Adrijan i krenu prema vratima.
-Nećeš zbog mene,-dobaci Petkana,- poludećeš zbog sebe.

lav cmDeca su naši ucitelji. Posmatrati dete kako se nevino igra i raduje sitnicama, u nama budi pitanja: gde se izgubila naša detinja radost? Šta se desilo sa nama na ovom životnom putu, pa smo izgubili sve ono što nikako nismo trebali – spontanost, iskrenost, samilost i bezuslovno prihvatanje. Odrasli smo, a odrasle osobe se ne mogu ponašati kao deca! Odzvanja opominjući glas ega. Moraš se prilagoditi društvu i biti oprezan! Kako misliš opstati u zajednici gde svako svakome jamu kopa, iako zna da sam u nju upada? Opreznost je neophodna za preživljavanje.
Da, salažem se, odgovara Petkana, vodeći monolog sa sobom. Ali isto tako je besmisleno izgubiti svu radost samo zato što smo odrasli i što se od nas zahteva da budemo odgovorni i društveno prihvaćeni. Jer svi smo mi zapravo preplašena deca obučena u kostime odraslih ljudi. Toliko smo izgubljeni da čitav zivot tragamo za majčinom toplinom koja će nam pružiti sigurnost, iako je očigledno da sigurnost moramo sami sebi da pružimo. Niko spolja ne može zagrliti naše unutrašnje dete koje vrišti. Sami ga moramo prihvatiti i utešiti, jer ono ima samo nas i Boga, koji opet, deluje kroz nas.

Problem se javlja kada dete vaspitava dete. Emocionalno nezreli roditelji vaspitavaju svoju decu najbolje kako umeju i na kraju od njih stvaraju svoje kopije, jer misle da to tako treba, pošto se takav šablon vaspitanja prenosi sa generacije na generaciju. Međutim, svuda oko sebe imamo primere koliko su nasleđeni obrasci ponašanja i vaspitivanja, uglavnom, pogrešni. Jer može vaspitanje da te nauči o bontonu i sistemu vrednosti na osnovu kojeg kroz život donosiš odluke po automatizmu, ali da li je takav način razmišljanja zaista dobar?

Ti ne valjaš jer si se dva puta udavala, pristojne žene ne menjaju muževe. On je bio na psihijatrijskom lečenju, od njega se treba sklanjati. Vidi one devojke kako su obučene, ko zna kakve su to drolje, dobre devojke se tako ne oblače. Oni su pankeri, a svi pankeri su drogeraši… Spisak je bezgraničan, kao i ljudska glupost. Svi smo mi stručnjaci u osuđivanju i još veći stručnjaci u potiskivanju sopstvenih slabosti.
Zašto se ne bismo zapitali šta se dešva sa ljudima oko nas i šta ih nagoni da žive život kakav žive? I umesto osuđivanja, zašto ne bismo pokušali pokazati saosećajnost? „Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.“, reče Isus iza čijih se reči svi krijemo, a skoro niko ih ne poštuje. Svi smo mi vernici do trenutka kada veru treba pokazati na primeru. Tada se gubi istinska požrtvovanost i ego preuzima ulogu tražeći milion izgovora da opravdamo svoje misli i dela. I sve to u ime Boga! Eh, koliko smo zavedeni iako smatramo da smo svesni i realni, jer činimo sve kako treba. Poštujemo zakone(ljudske), trudimo se biti moralni, kulturno se ponašamo…

A dete u nama vrišti koliko je zanemareno! Preklinje da ga pogledamo i dopustimo da nam pokaže svoju muku! Ali ne, mi odrasli ljudi uporno odbijamo suočiti se sa neprijatnim emocijama, jer NEPRIJATNE SU! Bolje ih je zatrpati hranom, pićem, drogama, seksom i ostalim instant rešenjima, koja nam nude, u najboljem slucaju, nekoliko dana olakšanja. A onda opet u krug. Vrtimo se kao pokusni kunići i život nam prođe, a da se emotivno nismo pomerili sa mesta. I onda se opet rađamo sa istim zadatkom, ali obično u još težim okolnostima, ne bismo li konačno počeli obraćati pažnju na rast sopstvene duše i naučili slušati sebe i jednostavno biti ovde i sada.

Petkana je sve to znala i pokušavala živeti u skladu sa sobom, pružajući pažnju svome unutrašnjem detetu, koje joj je uvek jasno sugerisalo kada nije zadovoljno. A svaki susret sa Adrijanom je dovodio do uznemirenosti i počela je osećati strašnu netrpeljivost prema njemu, pa čak i mržnju! I dete u njoj je upozoravalo da to nije dobro.
On ti je neophodan za dalje rast.-reče joj njena baka koja ju je oduvek podučavala kako da se izbori sa životnim nedaćima.
-Kad će prestati da me nervira? Sad bih pobegla na kraj sveta samo da ga više ne vidim!-besnela je Petkana, pre svega na sebe i onda na Bogove što joj šalju tolika iskušenja.
-Nema bežanja. Prihvati sve što njegova pojava izaziva u tebi. Svaki osećaj prvo oseti i ostani sa njim. Dopusti sebi da osetiš mržnju, bes, ogorčenost i sve što te muči! Ostani sa tim osećanjima onoliko dugo dok ne osetiš da se njihov intenzitet samnjuje i na kraju nestaje.-mirnim glasom baka joj ponovi prastaru mudrost.- Ne potiskuj nemir, iako su emocije toliko grozne da misliš da je bolje činiti sve samo ih ne osećati! Dopusti im da te preplave, ali ne deluj dok ih osećaš! Samo ih posmatraj bez potrebe da bilo šta preduzmeš. Nikad ne donosi odluke kada te emocija savlada! Zapamt to! Sačekaj da njeno dejstvo popusti, pa tek onda trezveno donesi odluku.-bakin glas sada postade strog, a pogled pronicljiv.
-Teško je…toliko teško da počinjem da se raspadam.-sa mukom izusti Petkana.-Hoću li ikada osećati mir?
-To od tebe zavisi.-zaključi baka.
-Kako je moguće prema nekome istovremeno osećati ljubav i mržnju?
-Sve je moguće…Samo vaše duše znaju šta su se dogovorile pre dolaska na naš svet. Ne traži odgovore već gledaj kako da se izboriš sa sobom. I onda će se odgovori spontano pojaviti…mada ti tada više neće ni biti važni.

Ljubav je smisao našeg postojanja. Izvor svih radosti, ali i žalosti. Raj i pakao. Najpotpuniji mir, ali i najžešći rat.
Kako voleti osobu koju istovremeno počinješ da mrziš svim svojim bićem? I šta će na kraju pobediti, ljubav ili mržnja? Ili nijedno od toga?

Nastavak sledi.

Jelena