Schlagwort-Archive: vile

Priča jedne vile

(Priča napisana za konkurs za kratku priču inspirisanu srpskom folklornom fantastikom)

Šetam Šumom, mojim domom. Ova sveta zemlja ognjište je moje. Postojbina roda moga. Život moj. I zato klanjam joj se. Ptice svojim cvrkutom narušavaju tišinu unoseći nesavršenstvo da bi savrsenštvo bilo potpuno. Paprat šuštanjem upozorava da se vuk oprezno probija do plena svoga, budno motreći da li neprijatelj vreba sa druge strane. Leptir šarenilom svojih krila širi boje božjeg obeležja, dok košuta bezbrižno trči beskrajnom šumskom poljanom prateći nevidljivu nit samo njoj znanu.

Posmatram kreaciju Našega Tvorca i smešim se srećna što sam deo ove strane večnosti. O, Bogovi i Boginje, hvala Vam. Moja vrsta Vas štuje pesmom i igranjem kola oko ognjišta, vatrom čisteći i preporađajući duh svoj, prinoseći ga Vama na dar. Mi živimo da bismo štovali Ljubav prema Vama. Ja, vila od roda vilinskog, na usluzi Vama Svevišnjim nad Svevišnjima.

Iz razmišljanja me prenu grubo koračanje lišeno poštovanja Majke Prirode. Ono nadmeno postojanje jedne vrste, bez trunke samilosti, za koju je svojstveno bahato uzimanje svega i ne davanja ničega zauzvrat. Rasa koja malo ceni darove Božanske, uzimajući sve zdravo za gotovo i čineći svoj život bolnijim od bilo koje vrste što postoji u Kosmosu. Bića koja sa lakoćom ljubav pretvaraju u mržnju. Radost u bol. Nadu u beznađe. Jedinke koje uništavaju sve što stignu, jer veruju da od Boga moćniji su. Mali, a u svojim umovima veliki. Izgubljeni. Zalutala vrsta i najveće Božje iskušenje. Čovek.

Brzo se sakrih u krošnji omorike i stadoh posmatrati stvorenja koja mi nikada shvatljiva nisu bila. Bio je to muškarac u dobu staslom za ženidbu. Sam. Visok kao da nije čovek, za svoju vrstu i više nego visok. Širokih pleća i grubih crta lica. Crnomanjaste kose sa kojom se vetar nejahno igrao. I očiju svetlih, potpuno suprotnih od njegove tamne puti. Svetlele su te oči poput žarkoga sunca, boje nebeskih svodova, skoro kao moje. Vilinske. Samo takvu žar nisam videla kod moga roda. To je nešto za mene nepoznato, ali primamljivo… Toliko sam gledala u te svetlo plave tačke da me je umalo ugledao. Postadoh nepažljva. To nije dobar znak.
cm3Veštim korakom krenu ka meni, a ja se uvukoh još dublje u krošnju i poistovetih sa zelenilom igličaste biljke. Zastade tik do moga lica i ispruženom rukom poče milovati grane. Sklopih oči i dopustih mu da vrhovima prstiju okrzne obrise moga nosa, brade, jagodica… Usana. I on se tada trže kao opečen! Prinese prste usnama svojim i zadrža ih, upjajući tako miris moj. Zatvorih oči i dopustih da nevidljive strune povežu naše duše. Toliko me osećanja ponesoše da pozeleh iskočiti iz krošnje i baciti mu se u naručje! Neka toplina mi obli telo, srce poče da se topi, misli nestadoše, kosa moja zapetlja se u granama mudre omorike, prsti zgrčiše i poželeše da dodirnu kožu tog stvorenja čovečijeg od kojeg sam oduvek bežala!

O, Boginje, šta se sa mnom dogodi? Pogledah u njega, a on i dalje stajaše kao ukopan. Buljio je u omoriku dok je vatra iz njegovih očiju pržila moju prozirnu kožu! Da li me vidi? Ne, on nije u stanju videti me ako mu se sama ne prikažem! Želim li to? Prekršiti zakone između svetova i pojaviti se pred njim u svom punom sjaju. Neka mi se divi! Nijedna žena njegove rase nije kao ja! Obožavaće me. Želeće samo mene i noćima snivati o mojim dojkama…

Vuk tada zareža i razbi čaroliju. On se naglo trže u pravcu zvuka. Ja se prenuh iz sanjarenja odjednom shvativši koliko sebična postah. Mladić izvadi nož. Poželeh da vrisnem! Ne naudi životinji koja ti nauditi neće! I on kao da me začu, polako spusti nož i zagleda se u zeleno-žute oči gospodara šume. Iznenadi me njegov gest i vukova smirenost. Stajali su tako i gledali se sa puno strahopoštovanja. I onda se setih. On je od srpskoga roda. Prijatelj vukova. Vučji narod.

Zadivljena stadoh osluškivati nemušti jezik među njima. Reče da treba savet od njega i da je zato došao ovako duboko u šumu. Vuk ne reče ništa. On potom pokuša reći svoju muku ali mesto toga reče da mu se čudo dogodi i u omoriku se zaljubi. Vuk čuvši to oštro zareža! Okrete glavu i očima svojim me optuži. Bol kroz mene protutnji poput munje. Mladić nastavi pričati o dodiru usana koje mu prste milovaše. Zaneseno se zagleda u stablo i opet me oseti tako snažno da poželeh da nestanem i jos više pozeleh da uzmem ga za ruku i odvedem što dalje od osuđujućeg vučjeg prisustva!

Vuk besno zakorači ka njemu, mladić se ne pomeri. Nije bio u stanju osetiti opasnost jer ravnoteža poštovanja je bila narušena, a on zanesen mnome toga svesan nije bio. A vuk je hteo oterati ga što dalje od mesta za koje je smatrao da je ukleto za čoveka iz naroda koji je štitio. Da. Narušila sam zakone i sada haos preti da poremeti tok sudbine.

Ovaj put vuk skoči na njega i obori ga na zemlju! Mladić tek tada uvide šta se dešava! Vuk poče da ga grebe svojim oštrim šapama i ovaj poče da se brani. Na kraju ga mladić odbaci sa sebe, naglo ustade i zatraži da ponovo uspostavi kontakt sa vučjim očima. Ali životninje odbi i krenu opet u napad i mladić, slušajući nagon za preživljavanje, stade da beži i ubrzo nesta sa mesta na kojem se opet uspostavi mir. Tada izađoh iz skrovišta i uznemireno se osvrnuh u želji da izbrišem sve što se dogodilo. Brzo pohitah domu svome u okrilje voljenih. Pokušah pobeći što dalje od sudbine…

Dani su prolazili, a ja sam odbijala da idem do moje voljene omorike. Sestre su me zvale i čudile se mome neobičnom ponašanju.
-Zašto odbijaš činiti ono što voliš? – prozivale su me.
-Zaljubila si se, to sakriti ne možeš? -nastavljale su.
-Ko je srećnik što tebi srce uze? -pitale su se.
Nisam smela reći da sam zavolela smrtnika! To niko ne bi odobrio. Sa ljudima je bolje ne mešati se. Tako smo odgajane i toga se trebamo pridržavati. Ali kako da zaboravim te oči nebesko plave boje i žar što je iz njih izbijao poput bleska munje?

Jednu veče, ne mogavši se savladati otiđoh do sela u kojem je živeo lepi mladić ljudskoga roda. Ugledah ga kako sedi pored neke žene. Tužan, dok svi oko njega slave. Trezan, a svi pijani. Usamljen, i okružen svojima. Opet osetih bol! Začuh reči: živeli mladenci i suze mi obliše lice. On me tada oseti, naglo ustade i krenu ka meni. Povukoh se još dublje u mrak i on priđe. Ispruži ruke i pokuša dodirnuti me, iako video me nije. Predadoh mu se osetivši svu silinu ljubavi koja nas je razdirala. Zagrlih ga jako i dopustih da me vidi. On tada osta bez daha. Gledao me je dugo ne prozborivši ni reči. Nije ni trebao, jer osećala sam žestinu ljubavi koja je trajala pokolenjima unazad.
– Snivam o tebi svake noći…- sa mukom prozbori.
– Moraš se vratiti tamo gde pripadaš… San ostaje samo san.- rekoh mu i sa bolom nestadoh.

Našli su ga sledeće jutro kako spava na mestu gde me je ugledao. Od tad nikad više nije bio isti. Kao ni ja. Ljubav nas je spojila i razdvojila. Tako je moralo biti. Život smo imali za druge, a snove samo za nas. Jer granice između svetova pogazili smo.

Jelena Kralj