Schlagwort-Archiv: zene i muskarci

Koji pol je jači ili slabiji?

Za žene kažu da su slabiji pol i da su muškarci tu da ih zaštite. Ovu prastaru tvrdnju možemo doslovno shvatiti samo ukoliko uzmemo u obzir da je nastala u vreme kada su ljudi živeli u surovim uslovima, gde su žene zbog nedostatka fizičke snage morale biti zaštićene od divljih životinja, razbojnika, vremenskih neprilika i sl. Ako živiš u šatoru i izložen si oluji koja nosi sve pred sobom, muškarac je u takvim uslovima neophodan da bi zaštitio ženu u decu jer je fizički jači. Tako da gore navedena tvrdnja u takvim životnim okolnostima i te kako ima smisla.

Ali vreme se promenilo, živimo u modernom dobu gde su retki susreti sa divljim životinjama, a ni oluja više nije toliko strašna jer živimo u kućama koje nas vrlo dobro štite, i zakon barem donekle kažnjava razbojnike. Dakle, postavlja se pitanje: da li i dalje važi tvrdnja da su žene slabiji pol i da su muškarci zaštitnici žena?
Po mome mišljenju, ova tvrdnja je apsurdna, pa čak i smešna. Ali ona i dalje važi kao verodostojna. Muškarac je glava kuće. Žena mora da se brine o svome mužu i pokorava mu se čak i kada zna da on nije u pravu.

I mnoge žene nasleđem dobijaju tu čuvenu poruku da su slabije i da neko o njima treba da se brine. U djetinjstvu otac, kasnije muž, pa sin… Apsurdno, zar ne? Jer u većini slučajeva otac vrlo malo vremena posvećuje emotivnom odgoju dece, muž se još manje posvećuje stvarnim ptrebama svoje žene, a sin (u modernom društvu) majku uglanvom smešta u starački dom. I da li je moguće da zene i dalje veruju da su slabiji pol i im je neophodan muškarac da bi se o njima starao? I da im je život besmislen bez muške zaštite?

Ako je nekad ženi muškarac kao zaštitnik trebao isključivo zbog fizičke zaštitie, onda je ona tu zaštitu i shvatala samo kao fizičku i nije imala druga očekivanja jer je bila dovoljno sposobna da se stara o sebi i deci. Emotivno i psihički sposobna. I ako nije, imala je druge žene koje su mogle da joj pruže podršku i prenesu znanje.

Međutim, sa smanjenjem potrebe od fizičke zaštite, žene su tu zaštitu projektovale na emotivnu razinu. Pošto više muškarac ne mora da me štiti od medveda onda neka me zaštiti od mojih strahova. Plašim se visine, dragi hajde sa mnom na 17. sprat jer sama ne smem. Društvo me ne prihvata, treba mi muž da bih bila prihvaćena. Sa šefom se ne slažem, volela bih da imam patnera koji će mome šefu očitati lekciju, uzeti me za ruku i povesti sa sobom što dalje od mog goznog radnog mesta. Ne podnosim samoću, moram da se udam da bih bila okružena porodicom. Imam problem u školi, sad ću da zovem tatu da to reši. Opet imam migrenu, moram sina da obavestim da imam bolove i neka bude spreman da mi priskoči u pomoć kad god zatreba.

pol 2Dakle, ako žena svoju moć stavlja u ruke muškrca, onda i jeste slabiji pol. Bog je svim živim bićima dao neverovatnu snagu duha, ali mi blokirani svojim strahovima to nismo u stanju da uvidimo. Do sopznaje o sopstvenoj moći stižemo isključivo upoznajući sebe. A sebe upoznajemo tako što odlučimo prihvatiti čitav spektar svojih mana i vrlina. Ne, mi nismo samo dobri. Ali nismo ni samo loši. Svako od nas je mešavina dobra i zla. To i jeste život – spoj suprotnosti. Besmisleno je tvrditi da nikad nismo osetili trunku ljubomore, besa, gordosti, arogancije pa čak i mržnje. Svako ljudsko biće kroz svoje životno iskustvo to oseća u manjoj ili većoj meri. Ali isto tako smo sposobni osetiti najveličanstveniju snagu ljubavi, radosti, mira, ushićenja… Sve je to u nama izmešano i preliva se jedno u drugo poput duginih boja, od mržnje do ljubavi.

Upravo zbog straha, tradicije i vaspitanja, mnoge žene nisu u stanju spoznati sopstvenu jačinu. Programirane da budu slabije, dobrovoljno se nude da budu potčinjene i onda se čude što su nesrećne. A nesrećne žene odgajaju decu i na njih prenose svoju muku, tako formirajući sinove koji su, iz generacije u generaciju, sve slabiji jer nemaju kraj sebe majku koja će ih naučiti da probude u sebi zdravu mušku energiju (a ni oca koji bi bio primer zdravog i sposobnog muškarca na kojeg bi se mogli ugledati). I kćerke koje, služeći se majčinim primerom, uglavnom postaju isto tako izgubljene i vječno željene zaštite verujući da će im je dobar muž pružiti. I tako se vrtimo u začaranom krugu koji samo hrabri odlučuju prekinuti. Ili oni koji su pali na samo dno pakla i više nemaju šta da izgube.

Ja za sebe ne mogu reći da sam hrabra. Prije bih rekla da sam bila na dnu pakla i shvatila da, ako želim nastaviti živeti, moram prekinuti začarani krug, ma koliko to teško bilo. Oduvek sam bila svesna ženske snage i moći koju nam je Majka Priroda podarila. I oduvek sam se ljutila što iste te žene dopuštaju muškarcima da se sebično igraju sa njima. Prezirala sam i žene i muškarce što su toliko slabi. Zapravo, prezirala sam sebe. Ali polako prestajem osećati prezir, naročito prema muškom rodu. Ne znaju šta rade. Manje više, niko od nas ne zna šta radi.

Divno je imati muškarca kojem se možemo prepustiti i uz kojeg će život biti zanimljiviji, jer nismo stvoreni da živimo sami. I muškarcu je potrebna žena koja će, pre svega, biti njegov životni saputnik. Ne majka niti služavka, već žena uz koju raste ali od nje nije zavisan.

Svi smo mi izgubljeni u matriksu u kojem hodamo sa povezom na očima u potrazi za srećom. Tražimo je spolja jer nam je rečeno da je sreća tu negde, samo je treba naći. I uglavnom je ne nalazimo jer sreća ipak nije napolju. U nama je, a naći ćemo je tako što ćemo upoznati sebe, osobu koju najmanje poznajemo a koja nas preklinje da joj se posvetimo.

Niko nije slabiji niti jači pol. I niko nikog ne treba štititi. A opet, svi štitimo jedni druge tako što štitimo sebe.

Jelena