Archiv der Kategorie: Umetnost

Hvala Vam što me vidite

Najteži korak za sve nas je da se prepustimo. Život je takav kakav jeste i na većinu događaja ne možemo uticati, ali neke stvari možemo izmeniti i tada se od nas traži da delujemo i odlučimo se. To je, valjda, ona čuvena slobodna volja koju svi imamo.
Npr. dobijemo ponudu za posao i na nama je da se odlučimo da li ćemo je prihvatiti ili ne. I tada obično nastupa gomila strahova: iako posao nije ono što ja želim da radim, ipak ga moram prihvatiti jer ko zna kad ću opet imati ovakvu priliku. Ili možemo da odbijemo i čekamo neku novu ponudu. A isto tako, možemo sa oduševljenjem da prihvatimo ponudu i radujemo se mogućnosti da radimo i zaradimo, i istovremeno steknemo neka nova iskustva.

Ovo je samo jedan mali primer koji pokazuje u kojim situacijama mi imamo uticaja na određene okolnosti u životu, a opet sve zavisi od toga u kakvom se emotivnom stanju nalazimo.

I onda često možemo da čujemo čuvenu izjavu: PREPUSTI SE.
Prati šta ti život donosi i prepusti se, jer sva iskustva si već ranije izabrala. Onog trnutka kada si odlučila da se rodiš i dođeš na ovaj svet, takođe si odlučila da evoluiraš i sve u tvome životu je podrđeno tome – tvojoj evoluciji. Svaki događaj je samo sredstvo kroz koje možeš da rasteš, ali isto tako možeš da se buniš protiv „nepravde koja ti se dešava“ i odbijaš prihvatiti sudbinu(koju si ti birala) i na kraju obično krene proces tvoga samouništenja.

Okrutno zvuči ali to je činjenica. Teško je prihvatiti da rastemo kroz patnju, kao što se na muci poznaju junaci. I kao što se gvožđe kuje kada je vruće. Sve su to naši preci znali, a kao dokaz su nam ostale njihove mudrosti sadržane u kratkim narodnim izrekama.

Mada, život nije samo patnja. Imamo i periode kada nam je lepo i kada uživamo, to nam dođe kao neki predah do sledećeg izazova. Jer život je krug, zar ne? Nema stajanja.
I postavlja se čuveno pitanje: hoće li patnja ikada prestati?
Hoće.
Onog trenutka kada prelomimo, prepustimo se i „očistimo“ od emotivnih naboja koji, na podsvesnom nivou, upravljaju našim životima. I posle toga će biti izazova, ali patnja ni približno neće biti ista kao sada.

Ja imam tu sreću da poznajem mnoge ljude, koju su „prešli na drugu stranu“, prošli kroz vatru i ponovo se rodili. I njihov život je potpuno drugačiji od života većine ljudi na ovoj planeti.
A istovremeno, njihova obaveza je da pomažu svima nama koji se još uvek gušimo u moru emocija koje prete da nas načisto unište.

Ovom prilikom se zahvaljujem svim ljudima koji mi nesebično pružaju ruku svaki put kada pomislim da ću se ugušiti. I koji su tu da mi svojim primerom pruže nadu da postoji život sa druge strane.

Hvala Vam što postojite i što svojim saosećanjem pokazujete veličinu i humanost koja nam je svima potrebna u ovim teškim vremenima.

Hvala Vam što me vidite.

Jelena

Draga moja porodico, i dalje me strahovito nervirate iliti koliko smo zaista produhovljeni?

“Ako želite da znate koliko ste zaista produhovljeni provedite neko vreme sa svojojm porodicom“. Ne mogu se setiti ko je napisao ovu genijalnu misao, ali pouzdano znam da je verodostojno merilo našega duhovnog napretka. Dakle, lepo posetite rodni kraj i provedite izvesno vreme sa najbiližima i the show must go on!

Za sebe ne mogu reći da sam nešto posebno duhovno razvijena, mudra ili staložena… Ali se ipak trudim upoznati sebe, razumeti glas svoje duše i spoznati onaj mir za kojim čitavo moje biće vapi kao davljenik za vazduhom. Moje buđenje je počelo bolno(kao i kod većine ljudi), život te natera da padneš na dno dna i da pomisliš da izlaza nema. Put samospoznaje je bio vrlo spor i trnovit, prepun uspona i padova, razočarenja pa rađanja nove nade i tako u krug. Uglavnom sve je krenulo od čuvene Tajne, upoznavanja za Zakonom privlačenja i raznoraznim mentalnim tehnikama, pa onda energijama i njihovom primenom u lečenju sebe i drugih(mada sam sam od početka imala dovoljno zdravog razuma da ne umišljam da ja mogu lečiti ljude slanjem energije, valjda zato što sam bila svesna da sam i sama dovoljno sjebana i da prvo moram sebi pomoći pa onda svima drugima, ako to neko uopšte bude tražio od mene?!). I tako sam valjda ispucala sav raspoloživi „sadržaj za prosvetljenje“, a da mir nisam pronašla. Ipak moram priznati da sam se mnogo promenila, mogu čak reći da sam postala bolja osoba, ali i dalje đavo u meni nije mirovao, samo se na momente umirivao dajući mi lažni osećaj slobode.

I tada, nakon toliko godina rada na sebi, ja sam konačno pukla! Svu duhovnost sam oterala u tri lepe, proklinjući dan kada sam sve to upoznala! Kakava vizualizacija, spisak želja i ciljeva kada dobijam samo loše kopije željnog?! Hoću da živim u bogatoj evropskoj državi(jer u inostranstvu je spas, zar ne?)! I znate šta sam privukla? Da živim u najbogatijoj državi na svetu ALI da radim kao služavka! Sad ćete reći da nisam dobro definisala želju i da moramo biti vrlo prezicni kada od Univerzuma nešto zahtevamo(kao da je Univerzum, blago rečeno, debilan pa mi, sa svojim superiornim mozgovima, moramo vrlo pažljivo da ga podsećamo šta tačno želimo). Oh, i te kako sam jasno i glasno izrazila šta želim, ali eto dobila sam tu malu tragikomediju. I naravno to sa inostranstvom nije jedini primer kako se Bogovi sa grohotom smeju našem egoizmu i „kreiranju sopstvene realnosti“, ali pišem o ovom događaju jer sam tada definitivno pukla i sve oterala dođavla!

Ne mogu vam opisati tu količinu očaja, besa i ljutnje pomešanih sa ogromnom dozom ludila! Kakav košmar i kakav pad! Pala sam dublje nego što sam bila na početku, pre upoznavanja sa svetom sa one strane ogledala.
E, onda se pojavio Proces prisutnosti za koji sam se uhvatila, jer više nisam imala kud. Ili ću još to isprobati ili ću potonuti u vrlo ozbiljan mrak(iz kojeg se verovato nikad ne bih vratila). I tada je počela moja suštinska transformacija. Ona u kojoj se suočavate sa svojim bolnim uspomenama iz najranijeg detinjstva odakle je sve počelo, pa onda idete još dublje i dublje… Jer naše biće je mnogo kompleksnije nego što smo u stanju pojmiti. Tu sam već počela da uviđam uzročno-posledične veze koje su mi krojile život i počela sam prekidati začarane obrazce ponašanja. S’vremenom sam spoznala da postoji mnoštvo metoda i psiholoških terapija zasnovanih na sličnom principu u kojem je suština da se suočimo sa najdubljim strahovima i emocijama od kojih smo čitav život bežali, čak ne znajući da bežimo, jer kao što vidite, planeta zemlja je manje-više svet živih mrtvaca iliti zombija. Jadni ljudi misle da žive, a zapravo samo vegetiraju u svetu matrixa nesvesni darova koje im je Bog podario.

Funny-baby-Images-hd-wallpapersE, nakon svih tih spoznaja počela sam uviđati da je neophodno da sklopim mir za mojom porodicom(iako, u suštini, nikad nisam preterano ratovala sa njima, ali sam zato na energetskom nivou bila i te kako zablokirana). I tako sam nakon mukotrpnog suočavanja sa sopstvenim demonima konačno poverovala da sam u miru sa mojim najbližima, ali…(pretpostavljam da su se Bogovi i ovoga puta zagrcnuli od smeha).

Bliži se vreme praznika i ja trebam da putujem u rodni kraj. Kako se približava datum polaska, umesto radosti osećam sve veću nervozu. Opa, dakle toliko o tvome miru, rekoh sebi sarkastično ne znajući da li da se smejem ili vrištim od muke! Suvišno je prepričavati kako sam se osećala čitavo vreme boravka, dovoljno je da kažem da sam se toliko puta ugrizla za jezik da mi je i sada pun rana. A za jezik sam se grizla da ne bih, u naletu besa, izvređala ljude koje najviše volim, jer ne znaju šta rade…A očigledno ne znam ni ja, samo sam za mrvicu svesnija od njih koji još spavaju u dubokoj masovnoj hipnozi. Krenem da vrisnem: zašto gledate to smeće na tv? Zašto se ne hranite zdravije? Kako možete čitav život igrati iste uloge ne poželivši da se promenite i pri tom čitavo vreme kukajući kako ste nezadovoljni? Ali srećom krvnički sam grizla jezik i nisam rekla skoro ništa od toga, barem ne tonom koji odaje količinu moga besa. Jer ne mogu ja ispravljati krivu Drinu! Zaista ne mogu, ma koliko se trudila. Ko sam ja da ljudima menjam način života, a da oni to ne traže od mene? Jedino što mogu je da ih prihvatim takve kakvi jesu, bez ljutnje i besa koji mi razara utrobu. Naravno lako je reći, ali osećati se tako mnogo je teže. Ali eto, ja sam se ponadala da sam baram malo prevazišla stare šeme ponašanja i da ću biti drugačija, međutim daleko sam od toga.

Zašto ovo pišem? Valjda zato što želim da prihvatim sebe takvu kakva sam sada. Daleko od mira i spokoja, a opet barem donekle budna i osvešćena. Ego u meni vrišiti: zar nakon toliko godina muke i truda ti i dalje ne možeš biti mirna u krugu porodice, pa čemu sve to? Iskreno, ne znam čemu sve to, ali znam da sam svejedno zahvalna Bogu što sam krenula ovim putem kojim se ređe ide. Ne znam kuda će me odvesti ni da li ću ikada u ovoj inkarnaciji pronaći taj čuveni mir u duši, ali svejedno se ne kajem što koračam stazama kojim ipak koračaju oni najhrabriji među nama.
Iako je teško čistiti sebe, odustajanje ne dolazi u obzir, jer nas život pritišće da se okrenemo sopstvenom probražaju, hteli mi to ili ne. Ali pitanje je ko pristaje na istinsko buđenje, a ko beži u lažni raj koji mu pruža moderno društvo, a svi dobro znamo da sex, droga i rock’n’roll služe samo kao privremeni spas posle kojeg tonemo u još dublji mrak.

Jelena

Promena počinje od tebe

Imamo gomilu primera da se uverimo kako se mržnja munjevito širi među ljudima. Bliski istok je već odavno u ratu, pa je nama Evroljnanima i ostatku zapadnog sveta to postalo nešto „normalno“. Ali kada se isti taj rat prenese na zapadni “civilizovani“ svet, onda i nismo baš toliko hladni i tada se pokreće lavina saosećanja i podrške.
Činjenica je da smo svi ljudi i da ljudski život nema cenu. Međutim, zahvaljujući medijskoj propagandi, više se ceni život jednog Evropljanina ili Amerikanca , od života tamo nekog Arapa iz pustinje. U prilog tome, vidimo talas solidarnosti i podrške širom sveta svaki put kada se desi neki incident (manipulativno nazvan teroristički napad) u zapadnom svetu, dok je vrlo malo solidarnosti za one koji ginu svaki dan u zemljama „trećeg sveta“. U suštini nije ni bitno gde se gine, da li je to Bliski istok ili Evropsko tlo, nevini stradaju i to je ono što nas sve boli… Saosećajnost je u svima nama i obuzme nas svaki put kada osetimo da zlo svojim kandžama gazi preko nevinih ljudi, sprovodeći politiku ko zna koje elite.

E sada se postavlja ono čuveno pitanje: šta učiniti? Šta jedan čovek može da učini da bi zaustavio ludilo i psihopatiju vladajućih klasa? Kako jedan čovek da se suprostavi događajima koji se kroz istoriju ponavljaju, a da se suštiniski u ljudima ništa ne menja? Ratova je bilo i biće (nažalost), i kada se osvrnemo unazad ti ratovi su dovodili do geografskih promena granica nekih država, bogaćenja ili siromaštva čitavih nacija, uspostavljanja novih vlada itd. Ali da li se nešto suštinski promenlo? A dobro znamo da suštinska promena ne znači spoljašnju promenu već unutrašnju. Promenu u pojedincu i njegovom viđenju sveta.
Posmatrajući na globalnom nivou, ne bih rekla da se neka značajna promena desila. Svet je i dalje u istom haosu kao i pre hiljadu godina. Ali gledajući pojedinice, čini mi se da nas Univerzum primorava da se menjamo, hteli mi to ili ne. Sve je teže potiskivati bes, ljutnju, strahove… Lako eksplodiramo i teško se smirujemo. Sve je teže kontrolisati sopstvene nemire i glumiti mir. Postalo je preteško živeti u laži koju smo sami sebi kreirali, zato što smo verovali da je to ispravno.

Ja sam samouverena i smirena, nikad ne osećam nervozu u strah. Laž.
Ja sam dobar i pravedan čovek, nikad ne činim zlo. Laž.
Ja ne osećam ljubomoru i nikad nisam zavidela drugima. Laž.

Svi mi u sebi nosimo mračnu stranu svoje ličnosti, koju potiskujemo, i te emocije i misli nam se najviše javljaju kada smo u samoći kada sve maske padaju. I tada obično pribegavamo različitim načinima bega od realnosti. Učinićemo sve samo da ne osećamo tu potisnutu stranu svoje ličnosti. Hrana, TV, alkohol, droge, sex, zabava…sve su to naši putevi kojima bežimo od sebe.
Ali taj beg postaje sve besmisleniji jer shvatamo da je lažan. U ovom dobu gdje je naša planeta prešla u novu etapu svoje evolucije, mnogo je teže kontrolisati sebe. Zato se pojedinici bude i sve više traže pomoć na različitim stranama: verskim institucijama, raznim metodama samopomoći, obraćanjem psiholozima i psihijatrima, vraćanjem u produ… Metoda je mnogo, a suština je ista: vrisak iz nas traži da ga konačno čujemo.
Svaka promena potiče od pojedinca, zar ne? Kada u sebi pronađemo iskrenu saosećajnost prema sebi, osetićemo je i prema drugima. Kada oprostimo sebi, oprostićemo i drugima. Kada volimo sebe, volećemo i druge.

Navešću vam primer kako pojedinac menja svet. Mene je ta „sitnica“ oduševila i konačno sam shvatila koliku snagu ima jedan čovek.
Prijatelj priča kako je imao nesporazum sa kolegom i kolega je u afektu rekao: jebem ti mater! I prijatelj kaže: „u tom momentu sam refleksno krenuo da mu uzvratim psovku, ali sam se zaustavio i rekao: volim i ja tebe.“ Kaže da ga je kolega pogledao kao da je lud i čak ga je i pitao da li je poludeo, ali su na kraju sve okrenuli na šalu. Dakle, vibracija se promenila! Dve čarobne reči su promenile čitav tok događaja. Da je uzvratio psovkom došlo bi do usijanja i ko zna kako bi se sve završilo, ali su reči izgovorene iz vibracije ljubavi promenile vibraciju besa koja je vladala u tom trenutku i sve je krenulo nekim drugim tokom…

Znam da deluje patetično, ali razmislite. Jedan čovek je besnom čoveku mirno rekao dve reči i situacija se skoro momentalno promenila na bolje. Jer te reči nisu nosile mržnju u sebi.

Zato, krenimo od sebe. Na mržnju ne uzvaćajmo mržnjom i vladajuće klase više neće moći manipulisati sa nama. Kada se čovek prestane plašiti više mu ništa ne mogu oni koji se predstavljaju kao gospodari, jer oni vladaju upravo zahvaljujući strahu. Samim tim, stradanja koja se svakodnevno dešavaju mogu prestati…ili se barem umanjiti.

Savladaj sebe i više nećeš biti rob.
Promena potice od pojedinca. Razmisli.

Jelena

Film V for Vendetta govori upravo o tome.

http://www.gledajsaprevodom.com/fprevod/461

Susret srodnih duša

srodne duseJednom u nekom drugom vremenu i u nekoj drugoj dimenziji jedna duša je odlučila da iskusi život na planeti Zemlji. Odlučila je da se razdvoji na više duša i da svaka od tih duša na jedinstven način proživi svoje iskustvo na Zemlji. Ali dogovorili su se da će se sve razdvojene duše prepoznati kada ih životne okolnosti na Zemlji spoje. Međutm, postojale su dve duše koje su izabrale ulogu nešto malo drugačiju. Odlučile su da na Zemlji osete ljubav između muškarca i žene, i da prožive iskustvo ljubavi, strasti, povezanosti, poverenja i sreće. Pošto su se dogovorile, duše su odlučile da dođu na našu planetu. Različiti delovi iste duše su se sretali kroz životni put, kao prijatelji, braća i sestre, rođaci pa čak i neprijatelji. A neke duše su jednostavno počele da osećaju ljubav iako su znale da neće biti zajedno, jer bile su previše različite, a opet iste…

Jedna devojka je želela da se zaljubi, imala je samo šesnaest godina i odlučila je da traži svoga princa sa plavim očima. I jednu veče ga je srela. Bio je mrak ali njegove oči su sijale kao mesečina, zvezdana prašina, božanska iskra, obasjavale su prostor među njima i dopustile magiji da postoji… Devojka se pomalo izgubila i oduševila, preplašila i obradovala. Povukla ga je za ruku, odvela do ulične svetiljke i sa ushićenjem posmatrala prelamanje svetlosti u tim očima. Počela je osećati komešanje u stomaku, pouzdan znak zaljubljivanja… I tako je sve počelo.

Ali s’vremenom, devojka je shvatila da je potpuno zaljubljena u princa sa plavim očima, samo što on nije bio princ, niti je bio za nju… Devojka je toga bila svesna, ali svejedno ljubav je gorela sve jače i jače. Ta ljubav je bila obostrana, podjednako duboka i neshvatljiva, ali on je bežao od nje i nije želeo da je proživi na isti način kao devojka, jer je on instinktivno osećao da dogovor nije bio da se njih dvoje na Zemlji zavole, iako su bili jedno. Bili su iste polovine, osećali su isto, razumeli se pogledima, dodirivali bez dodira, vodili ljubav telepatski, ćutanjem pricali… ali fizički zajedno nisu mogli da izdrže, jer previše različiti su bili. Oni jesu bili deo jedne duše, ali nisu bili srodne duše. I to je bolelo, ali tako je moralo da bude.

Svako od njih je krenuo svojim putem.

Devojka je postala žena i nije odustajala od potrage za svojom srodnom dušom. Znala je da postoji, osećla ga je, iako ga fizički nikad nije videla. Kada bi pričala o svom unutrašnjem osećaju, ljudi bi je gledali sa nerazumevanjem. Kako možeš da očekuješ nekoga za koga čak ne znaš ni da postoji?

Ali ona nije odustajala, samo je kratko odgovarala “on ce doći kada bude vreme za to”, i čvrsto je verovala svom Unutrašnjem Biću koje joj je potvrđivalo njegovo postojanje. Pružala je svoje ruke muškarcima za koje je znala da nisu njena srodna duša, jer želela je da uživa u čarima ljubavi i da iskusi i druge priče dok se on ne pojavi.

A šta se desilo sa princem koji nije bio za nju? Menjao je žene češće nego čarape i bio srećan na neki svoj boemski način. Obožavao je one koje nisu komplikovane, lake za upotrebu, obično jednokratnu. Uživao je u odnosima bez ljubavi jer tako je bilo najlakše, upotrebi i baci, njegova parola koju je uspešno primenjivao. Tu nije morao da daje sebe, znao je da je praviše opasno voleti onu koja nije za njega, iako su jedno.  Pa se zato sa užitkom prepuštao onima koje su mu davale sve, a za uzvrat nisu tražile ništa.

Mada se godinama nisu videli, često su mislili jedno na drugo, samo što više nisu osećali bol već prosto njihovu jedinstvenu ljubav u nešto manjem intenzitetu. Ali njihov susret je morao da se desi… jer ono što je bio božanski plan oni nisu mogli izbeći. Nisu ni slutili da će je upravo on upoznati sa njenom srodnom dušom! Život je često neshvatljiv, ali svejedno, sve je deo plana odavno sklopljenog u kojem svi dobrovoljno učestvuju i koji se u svakom trenutku može prekinuti, samo ako ljudi hoće da ga prekinu. A oni nisu to hteli.

Pojavio se  opet u njenom životu i ona mu se radovala jer više nije patila, znala je da treba da ga voli i da ga pusti jer njena srodna duša nije on. Ali nije znala da će se sa njim pojaviti i onaj kojeg čeka. Došao je iznenada, kao što uvek dolaze najbolje stvari u životu. Lep poput boga i stvoren za nju! Gladala je kako joj u susret dolaze dva muškarca, jednog je znala i prepoznala, a drugog se setila iako ga nikad pre nije videla. Stajala je hipnotisana.

Gledala u jednog pa u drugog, nesvesna svega oko sebe. Onaj koji je bio njena srodna duša pružio joj je ruku, i tad je shvatila da je čitav život čekala taj trenutak i znala je da od tad oni dalje nastavljaju zajedno. Smejao se svesan svega što se dešava, jer se cela Vasiona ujednila u tom trenutku i ljubav je bila opipljiva poput kiše koja je lagano počela da pada. Njihove ruke su se dodirivale i oni nisu imali nameru da ih razdvoje. A duše…one su slavile i radovale se novom iskustvu koje će sada osetiti jer oni su i telesno postali jedno, kao što je  trebalo da bude…

Srodne duše se uvek nađu i uvek prepoznaju, ali najvažnije je da se sretnu u pravo vreme na pravom mestu… u trenutku kada su oboje spremni. I tek tad magija može da počne. A magija između ovo dvoje ljudi je bila toliko jasna da se čitav Svemir pobrinuo za njihov susret. Maktub. I kraj priče je srećan. Živeće zajedno ispunjeni i zadovoljni do kraja života.

A princ sa plavim očima… Ostvario je svoj san i postao ono sto je želeo da bude, veliki pevač ranjenog srca. A njegove pesme napisala je ona jer je jedina znala šta mu duša traži.

Sve u životu je lanac događaja prepleten nitima bogova.