Šta mi fali? – Ideje za sve kojima se jede svašta nešto

Neki od vas znaju da sam se u poslednje vreme bacila na promenu svoje ishrane, upoznavanje svog tela, eksperimentisanje i sve u svemu dovodjenje mog tela do stanja u kojem je savršeno zdravo (da, ima nas još koji verujemo u ovo), vitalno, snažno i sa onom težinom koja je za mene savršena.

I dokle sam stigla na tom uzbudljivom putu? Paaa…veoma daleko, i mogu da kažem da sam praktično na cilju. Čitavo moje putešestvije ne bi stalo u ovaj jedan tekst, i verovatno ću u sledećih par meseci naći vremena da napišem nešto o tome. Kako sam pronašla za sebe lično ishranu koja mene snaži, diže mi raspoloženje, jača me, drži sve bolesti daleko od mene i poklanja mi idealnu liniju. Wooow…kako je lepo biti na cilju i pisati ove reči.

Nego, o čemu se radi u današnjem tekstu: O raznim željama za hranom tipa “Jede mi se hitno nešto slatko” ili “Ne jede mi se ništa, samo čokolada”. Jednom prilikom sam na blogu spomenula šta je to osećaj prave gladi. Pošto verujem da neki od vas nisu to pročitali, evo još jednom opisa. Prava glad naime nije krčenje u stomaku (to su zvukovi varenja i prolaska hrane kroz probavni takt), nije mučnina, glavobolja, ili bilo kakav sličan neprijatan osećaj. Prava glad dolazi lagano (sa padom šećera u krvi) i obično će te je prepoznati po tome što kreće lučenje pljuvačke u ustima, u stomaku je lagani, “tupi” osećaj, kao da nastaje neka “rupa” u dnu vrata (ko razume shvatiće) i čoveku počne hrana da deluje privlačnije nego pre. Prava glad se lagano pojačava i zdrav čovek može da izdrži i nekoliko sati (a i duže) bez hrane a da mu ne pozli. Sve to vreme, osećaj gladi će se konstantno ali sigurno pojačavati. Ako osećaj gladi nestane pdates-and-bananaosle čaše vode, onda to nije bila glad.

Ako osoba želi samo odredjenu hranu, a odbija recimo zelenu salatu jer nije dovoljno ukusna, to nije prava glad. Kad smo zaista gladni i zelena salata je veeeoma ukusna. Pravu glad ne možemo zavarati sportom, pijenjem vode ili gledanjem TV-a. Prava glad se može zasititi samo hranom.

Kakva je razlika imedju gladi i apetita?

Za razliku od prave gladi, postoji ni nešto što se zove apetit. “Jede mi se čokolada” ili “Ja bih nešto masno i slano” ili “Ja bih neki čips, da krcka..”. Ovakve želje obično nemaju veze sa pravom gladju, i često se čak javljaju posle obroka. Jednom prilikom sam već spomenula da: Ako vam se jede slatko nakon obroka, to znači da niste uneli dovoljno prirodnih šečera (recimo iz voća) pre ili tokom obroka.  O preradjenom šećeru ni ne govorim, jer to meni lično više ne spada u hranu. Razveli smo se pre više od godinu dana. Bio je to serijski razvod, u kojem sam sporazumno dala nogu šećeru (svim vrstama), belom brašnu, uljima, pojačivaču ukusa, kafi i svoj preradjenoj hrani. I nikada mi od tada nisu nedostajali. Ali to je već drugi deo priče.

Spori šećeri (kao oni u integralim žitaricama) deluju malo drugacije, ali pošto ja nisam nutricionista, ne bih sad da ulazim u detalje. Oni znaju da zasite, i čine da je osoba duže sita, ali su malo naporniji za varenje, jer telo treba da ih prvo razbije u jednostavne šećere. Zato osećaj sitosti dolazi kasnije i veća je šansa da ćemo tokom obroka pojesti više nego što nam je potrebno.

Ono što sam ja naučila iz iskustva je, ako mi dete traži kekse ili bombone, znači da mu nisam dala dovoljno voća pre toga. I nema te supe ili pečenja koje će tu potrebu za prirodnim, brzim šećerima da utoli. Dakle

- “Mama, hocu bombone”

- “Evo sine, već ljuštim jabuku. Hoćeš i bananu?”

I posle jedne banane ili jabuke, mir u kući. Dete je u pravu, traži energiju. A moja je uloga majke, da mu tu energiju (taj šećer) dam u najzdravijem mogućem obliku. U obliku koji sa sobom nosi i sve minerale i vitamine koji su potrebni njegovom organizmu. A to su jabuke, kruške, banane, naranže, i svo ostalo slatko, zrelo voće.

Dakle, apetit nije prava glad. Apetit je, po mom skromnom mišljenju, signal tela da mu nedostaje odredjeni vitamin ili još češće mineral. Ili jednostavno energija. I telo onda šalje signal mozgu, da mu se jede nešto od hrane u kojoj je zapamtilo da će dobiti taj sastojak. Ranije, dok se još nisam razvela od raznorazne preradjene hrane, meni se stalno grickalo nešto slano. I onda sam često grickala pržene, posoljene semenke. Verovatno je u tim semenkama bilo nešto što je mom telu bilo potrebno (ja mislim da je gvoždje u pitanju). I tako je moje telo naučilo da poveže slani ukus sa gvoždjem. To, da mi ta so uopšte nije bila potrebna, telo nije umelo da mi pokaže, osim masivnim nakupljanjem vode (kao zaštita od previše soli u ishrani).

Zanimljivo je, da kad bih pojela nešto neslano, a puno gvoždja (recimo zelje ili neke druge semenke) da je potreba za grickanjem nestajala.

 

Ideje za zamenu “nezdravih” grickalica zdravijima

Dakle…evo par primera za situacije kad vam se nešto specijalno jede i koja potreba za sastojcima bi mogla da stoji iza toga.

Jede ti se:                   Šta ti možda nedostaje?                                    Šta možeš da jedeš umesto toga?

Čokolada                   Energija (ugljeni hidrati, šećeri)                               Voće

Magnezijum                                                                          Orašasti plodovi/ Semenke/ Povrće koje sadrži magnezijum

Slatkiši                      Energija (ugljeni hidrati)                                             Voće

Hleb/Testo             Energije (ugljeni hidrati)                                              Voće

Masna/”teška” hrana  Kalcium                                                                        Semenke susama, Zeleniš (Zelje, zelena salata, spanać, …), ostali izvori kalcijuma

Slano/Grickalice   Minerali                                                                              Zeleniš, semenke, orašasti plodovi, povrće (recimo celer, paradajz)

 

Tako sam ja vremenom moje apetite počela da razumem i prevodim u prave potrebe mog tela. Kada mi se prijede nešto slano i masno, ja znam da mi nedostaje kalcijuma, gvozdja i bacim se na zeleniš. Napravim mešanu salatu od zelene salate, stabljike celera, paradajza i dodam pa semenki i posle toga nestane potreba za masnim i teškim jelom.

Kada mi se jedu kolači (a trenutno mi kolači nisu na listi) ja pojedem par banana i urmi i zadovoljim potrebu za slatkim. Banane i urme sadrže značajno više korisnih sastojaka i lakše su za varenje od kolača u kojima kombinovani šećer i ulje otežavaju varenje.

Dakle, moja glavna poruka je, slušajte svoje telo i pokušajte da razumete šta vam poručuje. Ignorisati svoje apetite je psihički veoma naporno i vremenom se pretvara u mučenje. Odnos prema hrani se menja i hrana postaje neprijatelj. A zapravo je hrana ono što nas podiže, ispunjava, daje nam snagu. Kako može neprijatelj da nam daje snagu?

Razmislite o tome. Kakav je vaš odnos prema hrani i telu? Da li se zaista radujete svakom obroku ili strahujete od njega? Da li osećate da su vam nakon obroka sve potrebe ispunjene, ili morate disciplinovano da se ustručavate? Da li disciplina ili osećaj sitosti završavaju obrok? I pre svega, kakav odnos želite da imate prema svom telu u hrani?

Jedva čekam da vidim vaša pitanja. Pišite!

 

You may also like...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Current day month ye@r *